Nacistička opsada Lenjingrada tokom Drugog svetskog rata smatra se jednom od najdužih i najsmtronosnijih u istoriji. Taj grad je oslobođen 18. januara 1944. godine. Tačan broj žrtava ni danas nije poznat, iako se procenjuje da je živote izgubilo milion ljudi.
Stanovnici Lenjingrada, današnjeg Sankt Peterburga, pribegavali su najjezivijim načinima da opstanu – jeli su pacove, sopstvene ljubimce, pa čak i lepak da bi preživeli, a važnu ulogu imalo je doniranje krvi vojnicima povređenim u borbi sa nacistima.
[adsenseyu1]
Od početka nacističke invazije na Sovjetski savez 22. juna 1941. godine, pa do kraja te godine, 25.865 ljudi je dalo krv za povređene vojnike, navodi se u novom dokumentarcu “The Seige Blood“.
Celokupnom Lenjigradskom frontu pomogla je samo i isključivo krv koju je pružila gradska populacija.
Na lokalnom Institutu za transfuziju krvi razvijena je čak i specijalna krvna supstanca koja je sadržala 10 procenata nulte krvne grupe, koju su kasnije mogli da prime svi bez obzira na krvnu grupu.
Svaka medicinska sestra nosila je na front ono što je kasnije postalo poznato kao „lenjngradski koferčić“, medicinski kontejner ispunjen zamenskom krvlju i opremljen posebnim uređajem koji omogućava direktne transfuzije na bojnom polju.
[adsenseyu4]
Krv u bočicama spasla je brojne živote, pa se baš kao metal i benzin smatrala strateškim resursom.
Osim pomoći vojnicima koji su se borili za oslobođenje, davanje krvi je postalo sredstvo za preživljavanje. Lokalne vlasti su obezbedile dodatne donacije za hranu donatorima, pored striktne dnevne racionalizacije od samo 125 grama hleba dnevno.
Scenarista dokumentarca Dmitri Karalis rekao je za „Gazetu“ da je njegova majka postala donator samo kako bi spasla njegovu sestru koja je rođena mesec dana pred početak opsade.
Tako bi svi donatori dobili 200 grama hleba, 30 grama mesa, 30 grama ribe, 30 grama butera, 30 grama šećera i pola jajeta deset dana pred vađenje krvi.
[adsenseyu1]
Jedinice krvi iznosile su 170ml. Srećom, kako je njegova majka bila redovan donator, tako se povećavala i količina hrane koju je dobijala, pa je upravo to pomoglo njegovoj sestri da preživi horor opsade.
Blokada Lenjingrada razbijena je 18. januara 1943. godine u operaciji Crvene armije „Iskra“. Borba je trajala više od dve nedelje, a hiljade ubijenih bilo je na obe strane.
Mihail Udaltsov, koji je učestvovao u borbama, rekao je za „Sputnjik“ da je ruskoj ofanzivi prethodnila masovna atriljerijska pucnjava.
“Topovi su udarali sa svih strana – ogluveli smo. Dobili smo sanke sa štitom iza kojih smo se krili i tako potisnuli put sve do druge obale Neve. Svi su pucali oko nas, svi su vikali. Svi su želeli da prežive, padali bi, pa bi ustajali da trče“, priseća se.
[adsenseyu4]
Kada su stigli ispostavilo se da nacističkim trupama nije bila oštećena artiljerija, pa su se sreli sa intenzivnom vatrom iz mitraljeza. Nacisti su sipali vodu na obale Neve i puštali je da se zamrzne, zbog čega je uspon bio gotovo nemoguć tako ostavljajući Sovjete na otvorenom.
Tu su upravo i pretrpeli najviše žrtava. Ipak, njihov napad je uspeo, a opsada Lenjingrada je prekinuta.
“Kada je oslobođena tvrđava Orešek, koja se nalazila na ulazu u jezero Ladoga, svih 19 jaraka bilo je ispunjeno telima hiljada ljudi“, priseća se Udaltsov.
Opsada Lenjingrada počela je 8. septembra 1941. godine. Grad je 872 dana bio potpuno odsečen od ostatka zemlje bez hrane, osnovnih sredstava za život i pod stalnim neprijateljskim granatiranjem i bombardovanjem.
Teška situacija pogoršana je i ekstremnom zimom 1941. i 1942. godine kada su temperature dostizale i do minus 40 stepeni Celzijusovih.
Vodovodna mreža bila je potpuno smrznuta, a ukupan broj civilnih žrtava preminulih od kombinacije gladi, hladnoće i nacističkih bombi još nije precizan. Procenjuje se da je najmanje 600.000 ljudi umrlo, ali stvaran broj bi mogao da premaši i milion žrtava.
(B92)[adsenseyu5][adsenseyu5]
