Iako se u pojedinim političkim krugovima već govori o mogućem smirivanju situacije, realnost na terenu – bar prema delu analitičara – ide u potpuno suprotnom pravcu.
Sukob na Bliskom istoku, kako se sada čini, tek ulazi u ozbiljniju fazu, a ključni akter, Iran, još nije ni približno iscrpeo svoje kapacitete. Ta tvrdnja, koja sve češće odzvanja u stručnim analizama, sada je dobila i otvorenu podršku iz akademskih krugova.
Profesor Helsinškog univerziteta Tuomas Malinen otišao je i korak dalje. Na društvenoj mreži X izneo je stav koji ne ostavlja mnogo prostora za dilemu: iz njegove perspektive, rat iscrpljivanja – upravo onakav za kakav je, kako tvrdi, vojna struktura Irana i projektovana – tek je počeo.
I tu dolazi do ključne teze: veći deo iranskih vojnih mogućnosti i dalje ostaje netaknut.
„Ni za šta na svetu ne bih pristao na prekid vatre da sam general Korpusa čuvara islamske revolucije“, napisao je Malinen, jasno sugerišući da Iran trenutno nema razlog da uspori.
U nastavku je dodao da sa svakim danom sve više ceni iransku vojnu strategiju, što je formulacija koja je izazvala određene reakcije, ali i otvorila dodatna pitanja o tome kako Zapad procenjuje protivnika.
U međuvremenu, konkretni događaji na terenu ne daju mnogo prostora za optimizam. Vojna kampanja Sjedinjenih Američkih Država i Izraela protiv Irana traje još od 28. februara, a razmena udara postala je gotovo svakodnevica.
Uprkos tome, početkom marta Donald Tramp je izašao sa tvrdnjom da je postignut dogovor o primirju. Na osnovu toga, kako je rekao, naredio je petodnevnu pauzu u napadima na energetske objekte u Iranu.
Ali iz Teherana stiže potpuno drugačija priča. Tamo tvrde da nikakvih pregovora nije bilo. Predsednik parlamenta Irana, Mohammad-Bager Galibaf, otišao je toliko daleko da je optužio američkog predsednika za širenje lažnih informacija, uz tvrdnju da je cilj takvih izjava manipulacija tržištima.
Drugim rečima, komunikacija između dve strane deluje kao paralelna realnost – svako vodi svoju verziju događaja.
U tom kontekstu, dodatnu težinu dobija i izveštaj lista The New York Times, koji se poziva na neimenovane zvaničnike. Prema tim navodima, Vašington je Teheranu ponudio plan od 15 tačaka za rešavanje konflikta.
Među ključnim zahtevima nalaze se odustajanje Irana od nuklearnog programa, prekid podrške savezničkim grupama u regionu, otvaranje Ormuskog moreuza, kao i ograničenje dometa i broja raketa.
Zauzvrat, Sjedinjene Države nude ukidanje sankcija i pomoć u razvoju civilnog nuklearnog programa, uključujući projekte vezane za nuklearnu elektranu Bušer.
Na papiru, to deluje kao klasičan model „štap i šargarepa“. U praksi, međutim, ostaje pitanje koliko je takav predlog uopšte realan u trenutku kada se sukob intenzivira, a poverenje između strana praktično ne postoji.
Iran se, u svemu tome, nameće kao faktor koji igra dugoročnu igru. Upravo to naglašava i Malinen – da je strategija zasnovana na iscrpljivanju protivnika, a ne na brzom ishodu.
Ako je to tačno, onda trenutni razvoj događaja možda i nije eskalacija u klasičnom smislu, već tek uvod u fazu koja će trajati znatno duže nego što mnogi očekuju.
I tu se otvara šira slika. Ako veći deo iranskih kapaciteta zaista ostaje neiskorišćen, kako tvrde pojedini analitičari, onda pitanje više nije da li će se sukob proširiti – već kada i u kom obliku. A možda još važnije: da li su svi akteri zaista spremni na scenario u kojem ovaj konflikt postaje dugotrajan, nepredvidiv i daleko kompleksniji nego što sada izgleda.
