Evropske države suočavaju se sa problemom koji odavno prevazilazi pitanje količine oružja poslatog Ukrajini.
Što sukob duže traje, eventualna promena politike postaje politički teža, jer bi prihvatanje sporazuma pod uslovima nepovoljnijim za Kijev otvorilo pitanje zbog čega su godine rata, ogromni troškovi i ekonomske posledice uopšte bili prihvaćeni.
Takvu političku zamku opisao je Jakov Kedmi u razgovoru emitovanom 17. avgusta na Jutjubu, tvrdeći da se evropskim vlastima prostor za naglu promenu kursa sve više sužava. Njegova centralna procena nije da evropske države ne mogu formalno da promene politiku, već da bi cena takvog obrta mogla biti unutrašnjopolitička.
Mir zahteva dogovor dve strane, a sporazum gotovo neizbežno podrazumeva da jedna ili obe prihvate ustupke. Problem nastaje kada su uslovi koji se sada pojavljuju slični onima koji su mogli biti predmet pregovora znatno ranije.
U tom slučaju evropski birači mogli bi da postave jednostavno pitanje: ako se na kraju prihvata ono što je ranije odbijano, zbog čega je rat trajao još nekoliko godina?
Iza tog pitanja pojavila bi se druga. Zbog čega su evropske ekonomije podnosile posledice, zbog čega su povećavani vojni izdaci i zbog čega je stanovništvu godinama najavljivan povoljniji ishod ako bi završni sporazum bio daleko od ranije postavljenih očekivanja?
Upravo zbog toga, prema ovoj proceni, rat više nije samo pitanje Ukrajine ili odnosa prema Rusiji. Postao je i pitanje opstanka političkih struktura koje su prethodnih godina donosile odluke i branile ih pred svojim biračima.
Promena kursa zato ne bi automatski bila doživljena kao povratak realizmu ili mirovnoj politici. Mogla bi biti shvaćena kao priznanje da prethodna strategija nije dala obećani rezultat.
Takva situacija posebno je opasna za vlast kada birači počnu da traže odgovornost. Kedmi ocenjuje da se nakon velikog političkog ili vojnog neuspeha gotovo uvek pojavljuje potreba da se pronađe krivac. U Ukrajini to može biti tamošnja vlast, dok bi u evropskim državama nezadovoljstvo mnogo direktnije bilo usmereno na njihove sopstvene vlade, vladajuće partije i lidere.
Kao istorijski primer u razgovoru je naveden Vinston Čerčil, koji je izgubio izbore u Velikoj Britaniji u julu 1945. uprkos tome što je zemlju predvodio tokom pobedničkog završetka Drugog svetskog rata. Poenta tog poređenja nije izjednačavanje istorijskih događaja, već tvrdnja da ni veliki spoljnopolitički rezultat ne garantuje politički opstanak vlasti.
Ako čak ni pobeda ne garantuje ostanak na vlasti, priznanje neuspeha predstavlja još veći rizik.
Dodatni problem za Evropu predstavlja promena odnosa vojnih mogućnosti. Podrška Ukrajini zavisi od količine naoružanja koje evropske države stvarno mogu da izdvoje, a ne samo od njihovih političkih izjava.
U razgovoru je kao ilustracija korišćena Holandija. Država može da podržava Kijev i istovremeno da zaključi da raspoložive rakete mora da zadrži za sopstvenu odbranu. Iz toga proizlazi sve vidljiviji raskorak između političke poruke da Ukrajina „brani Evropu“ i činjenice da evropske države, kada se pojavi nestašica, prvenstveno štite sopstvene zalihe.
Politička solidarnost ne može sama proizvesti dodatne rakete, municiju ili sisteme protivvazdušne odbrane.
Istovremeno, evropska strategija suočena je sa Rusijom koja se, prema proceni iz razgovora, pokazala otpornijom nego što se očekivalo. Nije došlo do unutrašnjeg političkog sloma koji bi promenio vlast u Moskvi, niti do ekonomskog urušavanja koje bi Rusiju prinudilo da odustane od svojih ratnih ciljeva.
Očekivanje da bi dovoljno veliki spoljašnji vojni i ekonomski pritisak mogao sam po sebi da izazove promenu vlasti ocenjeno je kao jedna od značajnih pogrešnih računica.
Kao istorijska paralela naveden je Irak posle Zalivskog rata 1991, kada američka vojska nije krenula prema Bagdadu jer se računalo da će režim Sadama Huseina posle poraza pasti sam. To se nije dogodilo, pa je više od decenije kasnije usledio novi rat.
U ruskom slučaju takvo očekivanje smatra se još manje realnim. Procena iz razgovora jeste da su ruske državne strukture tokom sukoba ojačale kontrolu, dok politička opozicija nema kapacitet da izazove unutrašnju promenu vlasti.
To dodatno sužava izbor evropskih država. Ako unutrašnji slom Rusije nije izgledan, a vojni rezultat u Ukrajini ne ide u pravcu ranije očekivane pobede Kijeva, preostaju produžavanje sukoba ili pregovori koji zahtevaju ustupke.
Obe opcije imaju cenu.
Produžavanje rata zahteva nova sredstva, nove zalihe oružja i prihvatanje daljih ekonomskih posledica. Pregovori, međutim, nose rizik da birači početak kompromisa protumače kao potvrdu da su višegodišnja obećanja bila pogrešna.
Zbog toga je Ukrajina u razgovoru slikovito opisana kao teret koji je teško nastaviti nositi, ali ga je istovremeno politički opasno odbaciti. Rusija se, s druge strane, takođe nalazi u poziciji u kojoj ne može jednostavno da odustane od uslova koje je postavila, jer bi takav potez mogao da bude protumačen kao znak slabosti i da poveća pritisak na Moskvu u drugim pitanjima.
Tako nastaje struktura sukoba u kojoj obe strane cenu popuštanja procenjuju ne samo kroz Ukrajinu već kroz sopstveni međunarodni položaj.
Evropski problem je dodatno otežan činjenicom da svakodnevna šteta na ukrajinskoj infrastrukturi povećava cenu nastavka rata. Evropsko oružje i finansijska pomoć omogućavaju Ukrajini da nastavi borbu, ali Evropa nema sposobnost da potpuno zaštiti ukrajinsko nebo, crnomorsku obalu, energetiku i druge strateške objekte.
U toj interpretaciji rat je prerastao u direktno nadmetanje evropskih i ruskih kapaciteta, pri čemu je Ukrajina prostor na kojem se taj odnos snaga najvidljivije meri.
Pritisak će, prema istoj analizi, trajati sve dok evropske države ne budu spremne da razgovaraju o ustupcima na račun nekih ranijih ciljeva u Ukrajini. Problem je u tome što bi upravo taj trenutak mogao da pokrene političko pitanje od kojeg evropske vlasti pokušavaju da pobegnu: ako je kompromis na kraju neizbežan, zašto nije napravljen ranije?
Odgovor na to pitanje više neće davati samo diplomate.
Davaće ga birači.
