Eventualni veliki vojni preokret u Ukrajini ne bi ostao ograničen na front. Mogao bi da izazove krizu poverenja u političke, medijske i stručne strukture koje su godinama uveravale javnost da sadašnja strategija vodi ka uspehu, ocenio je američki profesor Dejvid Gibs u razgovoru sa Glenom Dizenom.
Dejvid Gibs je profesor istorije na Univerzitetu Arizona i bavi se međunarodnim odnosima, američkom spoljnom politikom, istočnom Evropom i Avganistanom. Doktorat iz političkih nauka stekao je na Masačusetskom institutu za tehnologiju 1989. godine.
Za objašnjenje mogućeg razvoja događaja profesor koristi iskustvo rata u Vijetnamu. Američka administracija je godinama isticala vojne uspehe i koristila broj poginulih protivničkih vojnika kao dokaz napretka, ali je do 1968. postalo sve teže održavati tvrdnju da rat ide prema pobedi.
Posledica je bio takozvani jaz kredibiliteta: javnost je sve manje verovala zvaničnim informacijama, podrška ratu naglo je opadala, a antiratni pokret je rastao. Problem nije bio samo u tome što rat nije bio dobijen, već što se pokazalo da su političke strukture dugo predstavljale znatno povoljniju sliku od one koju su imale u internim izveštajima.
Profesor je podsetio i na Pentagonove papire i slučaj Danijela Elsberga. Robert Maknamara je, prema njegovom prikazu, dobijao obaveštajne informacije koje su pokazivale koliko loše situacija izgleda na terenu, dok je administracija javno govorila o napretku.
Kada je raskorak između stvarnosti i javne slike postao očigledan, posledice su zahvatile mnogo širi spoljnopolitički establišment i deo medija.
Sličan trenutak mogao bi, po njegovoj proceni, da nastupi i u Ukrajini. On ne tvrdi da je slom ukrajinske vojske siguran, već izričito ostavlja mogućnost da njegova procena bude pogrešna, ali smatra da bi vojska u nekom trenutku mogla popustiti pod pritiskom većih ruskih snaga.
Ukoliko bi se to dogodilo, vojna posledica bila bi samo prvi deo problema. Drugi bi bilo pitanje kako objasniti građanima višegodišnje tvrdnje da rat ide povoljno i da podrška Ukrajini približava pobedu.
Profesor upravo u tom raskoraku vidi mogućnost evropskog „vijetnamskog trenutka“. Ako bi javnosti postalo jasno da obećani rezultat neće biti ostvaren, kredibilitet političara, analitičara i drugih javnih aktera koji su predstavljali optimističnu sliku mogao bi naglo da oslabi, a sa njim i podrška nastavku rata.
Evropa bi, po njegovoj proceni, takav udar mogla teže da podnese nego Sjedinjene Države. Političke strukture vodećih evropskih država već se nalaze pod pritiskom, a česte promene vlada i niska popularnost pojedinih lidera pokazuju da je poverenje građana oslabljeno i pre mogućeg velikog preokreta u Ukrajini.
Sadašnju politiku, smatra profesor, u velikoj meri održava očekivanje da će na kraju postojati rezultat koji može biti predstavljen kao pobeda. Ako tog rezultata ne bude, politička cena višegodišnjeg angažovanja mogla bi da postane mnogo vidljivija.
Tada bi se otvorilo i pitanje zašto je diplomatija bila potiskivana ukoliko se istovremeno znalo da Ukrajina nema realnu mogućnost potpune vojne pobede. Dizen je tokom razgovora taj problem formulisao kroz mogućnost da je Zapad produžavao rat kako bi oslabio Rusiju, čak i po cenu teških posledica za samu Ukrajinu.
Profesor ide dalje i smatra da političke posledice ne bi morale biti kratkotrajne. Gubitak poverenja mogao bi da dovede do produžene nestabilnosti u Evropi i da promeni odnos javnosti prema čitavom projektu nastavka sukoba.
U tome vidi i mogući izlaz iz opasnije situacije. Ako politička podrška sadašnjem kursu oslabi pre nego što dođe do direktne konfrontacije velikih sila, evropski „vijetnamski trenutak“ mogao bi istovremeno označiti kraj jedne politike i sprečiti njeno prerastanje u znatno širi rat.
