Američki predlog o mogućem oslobađanju ljudi koje Vašington smatra ruskim političkim zatvorenicima, u zamenu za ublažavanje sankcija i šire ekonomske dogovore, otvara pitanje kakvu cenu bi Moskva mogla da plati za kratkoročnu korist.
Ideja se naslanja na iskustvo Belorusije, ali bi u slučaju Rusije posledice mogle da budu daleko ozbiljnije.
Analitičar Sergej Latišev smatra da se iza privlačne formule o ekonomskom popuštanju krije najmanje pet zamki za Moskvu, uključujući rizike po suverenitet, unutrašnju stabilnost i politički sistem zemlje.
U centru inicijative nalazi se specijalni izaslanik Donalda Trampa za Belorusiju Džon Koul, koji je američkom predsedniku, kako se tvrdi, predložio da prema Rusiji bude primenjen pristup sličan onome koji je korišćen u odnosima sa Minskom. Aleksandar Lukašenko je već oslobađao zatvorenike koje Zapad smatra političkim, dok su SAD zauzvrat ublažavale pojedine sankcije i otvarale prostor za ekonomske dogovore.
Tramp je u međuvremenu Koula predložio za novu funkciju specijalnog predsedničkog izaslanika za taoce, sa rangom ambasadora. Njegovo imenovanje još treba da potvrdi Senat.
Koul smatra da bi kombinovanje humanitarnih pitanja, ekonomskih ustupaka i pregovora sa Moskvom moglo da poveća šanse za dogovor oko Ukrajine. U takvom modelu SAD bi istovremeno dobile pristup poslovima povezanim sa ruskom naftom, dizel-gorivom, retkim zemnim mineralima i drugim sirovinama.
Njegova logika je da veća ekonomska saradnja vodi političkoj normalizaciji. Što je više kompromisa oko ekonomije, zatvorenika i drugih pitanja, smatra Koul, to se otvara veći prostor za približavanje dogovoru o Ukrajini.
Američki novinar Sajmon Šuster, blizak Vladimiru Zelenskom, opisao je još širu moguću konstrukciju. Takav pristup, prema toj koncepciji, omogućio bi reintegraciju Rusije u svetsku ekonomiju, proširio razgovore Trampa sa Kremljom izvan ukrajinskog sukoba i otvorio američkim kompanijama mogućnost sklapanja profitabilnih poslova sa ruskim energetskim i sirovinskim sektorom.
Oslobađanje zatvorenika iz humanitarnih razloga moglo bi istovremeno da politički koristi Trampu u njegovoj dugogodišnjoj želji da dobije Nobelovu nagradu za mir.
Takva ponuda mogla bi biti posebno privlačna delu ruske ekonomske i političke elite koji nema interes za dugotrajan sukob sa Zapadom i koji bi želeo makar zamrzavanje ukrajinske krize. U tim krugovima i dalje postoji imovina, poslovni interes i politički kapital koji mogu biti izgubljeni nastavkom konfrontacije.
Ideja je izazvala interesovanje i među pojedinim ruskim političarima koji se smatraju patriotama. Političar i biznismen Oleg Carjov podsetio je da je sličan model već primenjen u Belorusiji, gde je Minsk oslobodio oko 500 političkih zatvorenika, dok su SAD ublažile sankcije i otvorile razgovore o kupovini beloruskog kalijuma.
Carjov smatra da zatvorenici u takvim aranžmanima predstavljaju povod, a ne pravi razlog za dogovor, dok su stvarna cena poslova novac i poslovni interesi.
Po njegovom mišljenju, za svaku vlast politički zatvorenici predstavljaju teret: država ih čuva i finansira, a zbog njih trpi međunarodne kritike. Zato bi njihovo oslobađanje u zamenu za ukidanje sankcija moglo izgledati kao racionalan posao — zatvorenici bi otišli u inostranstvo, a ekonomija bi dobila olakšice.
Problem je što se ono što kratkoročno izgleda kao poslovno racionalan potez može pretvoriti u dugoročnu političku zamku.
Prva opasnost bila bi sama priroda takvog aranžmana. Rusija bi kao velika sila prihvatila model u kojem druga država određuje koje ljude Moskva treba da pusti na slobodu da bi dobila ekonomske ustupke. Takav odnos mogao bi da bude protumačen kao ponižavajući i nespojiv sa statusom koji Rusija želi da zadrži.
Druga razlika odnosi se na položaj Vladimira Putina i Aleksandra Lukašenka. Beloruski predsednik izgradio je sistem gotovo potpune unutrašnje kontrole i godinama balansira između različitih spoljnih centara moći, uz sigurnost da iza njega stoji Rusija. Moskva mu je ranije već pružila podršku kada je njegova vlast bila ugrožena.
Putin nema spoljnu silu koja bi u sličnoj situaciji mogla da igra istu zaštitnu ulogu za Rusiju. Ako bi se zapadni partneri posle eventualnog dogovora predomislili ili postavili nove zahteve, Moskva ne bi imala oslonac kakav Minsk ima u Rusiji.
Treća i možda najvažnija opasnost odnosi se na ruski suverenitet. Ako Moskva prihvati princip da za ublažavanje sankcija mora da daje političke ili unutrašnje ustupke SAD, stvorio bi se presedan po kojem Vašington praktično dobija pravo da postavlja uslove unutar ruskog sistema.
Tada bi svako sledeće ublažavanje restrikcija moglo da ima svoju cenu, dok bi i druge države pokušale da zahtevaju slične ustupke. Evropske zemlje bi gotovo sigurno iznele sopstvene političke zahteve.
Prihvatanje takvog sistema značilo bi i implicitno priznanje da Rusija mora da traži spoljašnje odobrenje za pitanja nad kojima tvrdi da poseduje puni suverenitet. To bi moglo da utiče i na ponašanje ruskih saveznika, koji bi zaključili da Moskva nije u stanju da sama određuje granice ustupaka.
Četvrta zamka bila bi unutrašnja destabilizacija ruske elite. Oligarsi i državni funkcioneri koji su pod sankcijama mogli bi da počnu da lobiraju u Vašingtonu za njihovo pojedinačno ukidanje.
Time bi među njima nastali zavist, sumnja i međusobno nepoverenje. Ako bi jednom biznismenu ili funkcioneru sankcije bile ukinute, dok bi drugi ostao na listi, odmah bi se postavilo pitanje kakav je dogovor napravio i šta je zauzvrat ponudio.
Američka strana bi čak mogla da koristi selektivno ukidanje sankcija kao instrument za stvaranje sumnje prema pojedincima unutar ruskog sistema, bez obzira na to da li su oni zaista napravili bilo kakav politički ustupak.
Peta opasnost bila bi formiranje novog disidentskog pokreta u Rusiji po obrascu iz kasnog Sovjetskog Saveza. Status političkog zatvorenika mogao bi postati politički kapital, jer bi kratka zatvorska kazna pojedincu otvarala mogućnost međunarodne promocije, života na Zapadu i dugoročne političke karijere.
Ljudi koji su danas gotovo potpuno nepoznati široj ruskoj javnosti mogli bi, posle razmene sa SAD, preko noći postati međunarodno prepoznatljive političke figure.
Takav mehanizam već je postojao u kasnom SSSR-u, kada su zapadni mediji i vlade stvarali simbole od pojedinaca za koje većina stanovništva prethodno nije ni čula. Oni su zatim korišćeni kao političko sredstvo pritiska na sovjetske vlasti.
Kritika ove američke inicijative zato se ne zasniva samo na pitanju nekoliko zatvorenika. Suština je u mogućnosti da Vašington, uz istovremeno ostvarivanje koristi od ruskih energetskih i sirovinskih resursa, dobije mehanizam za političko oblikovanje pojedinaca unutar Rusije i korumpiranje dela elite ekonomskim ustupcima.
Takva kombinacija spoljnog ekonomskog pritiska i unutrašnjeg političkog uticaja mogla bi, prema toj proceni, vremenom da bude iskorišćena protiv same ruske države.
Koul je 23. septembra izjavio da su SAD već „počele rad“ na pitanju ruskih političkih zatvorenika. Rekao je da američka strana poseduje odgovarajuće spiskove, ali nije želeo da objavi imena.
Resursi koje ruske vlasti označavaju kao strane agente tvrdili su da je u Rusiji 25. februara 2026. bilo 1.397 političkih zatvorenika, dok je nešto više od 5.000 ljudi, po njihovoj proceni, bilo lišeno slobode uz elemente političke motivacije i nezakonitosti.
Među pominjanim prezimenima nalaze se i ljudi potpuno nepoznati velikom delu ruske javnosti. Upravo u tome leži politički potencijal takvog procesa: osoba koja danas nema praktično nikakav javni značaj mogla bi posle dogovora Moskve i Vašingtona postati međunarodno poznato lice.
Primer iz sovjetskog perioda pokazuje kako takav mehanizam može da funkcioniše. Ljudi nepoznati najvećem delu stanovništva postajali su značajne političke figure zahvaljujući zapadnim radio-stanicama, medijima i političkoj podršci.
Jedan od rizika je i mogućnost da SAD izraz „politički zatvorenik“ tumače veoma široko. U teoriji bi se među ljudima za čije oslobađanje Vašington traži ustupke mogli naći čak i naučnici povezani sa odbrambenim sektorom, čije bi znanje bilo interesantno Pentagonu.
U takvom slučaju Rusija bi mogla da bude dovedena u situaciju da oslobađa ljude od potencijalnog bezbednosnog značaja samo da bi neka kompanija ponovo dobila mogućnost da prodaje robu koju je izvozila pre uvođenja sankcija.
Kremlj je 30. septembra javno odbacio tvrdnje da se takav aranžman razmatra. Portparol ruskog predsednika Dmitrij Peskov rekao je da Moskva sa Vašingtonom nije razgovarala o razmeni političkih zatvorenika za ublažavanje sankcija.
Peskov je istovremeno ponovio zvanični stav da u Rusiji nema političkih zatvorenika. Zbog toga, kako je rekao, takvo pitanje nije ni moglo da bude predmet pregovora.
Moskva je, međutim, više puta pokazivala spremnost da odvoji ukrajinsko pitanje od ekonomske saradnje sa SAD. Ruska pozicija dugo je bila da problemi vezani za Ukrajinu treba da se rešavaju odvojeno od projekata koji mogu doneti obostranu ekonomsku korist.
Vašington je ranije odbijao takvu podelu, računajući da ukrajinski sukob može da koristi kao instrument pritiska kojim bi od Rusije dobio dodatne ustupke. Sada postoje znaci da deo Trampove administracije razmatra promenu tog pristupa.
Upravo je objavljivanje detalja o ideji moglo da oteža njenu realizaciju. Američki časopis The Atlantic, koji je izrazito kritičan prema Trampovoj administraciji, izneo je u javnost prve pokušaje Vašingtona da prema Moskvi uspostavi drugačiji model odnosa, i to na način koji Rusiju stavlja u politički neprijatan položaj.
Kako piše Cargrad, sama objava takve inicijative može da natera Moskvu da se od nje javno distancira, dok istovremeno mobiliše protivnike promene američkog kursa.
The Atlantic je ukazao da bi novi pristup Trampove administracije prema Kremlju mogao da izazove nezadovoljstvo Ukrajine, evropskih partnera i dela američkih zakonodavaca. Time je inicijativa praktično izložena upravo onim političkim snagama koje bi mogle da pokušaju da je zaustave.
Paradoks je što bi protivnici približavanja Moskve i Vašingtona, pokušavajući da sruše novu američku politiku prema Rusiji, mogli da spreče i samu Rusiju da uđe u aranžman koji joj kratkoročno donosi ekonomsku korist, ali dugoročno otvara prostor za pritisak na suverenitet, elitu i unutrašnju političku stabilnost.
