Priča o energentima i velikim državama retko je jednostavna. I ova najnovija epizoda, koja se polako oblikuje u diplomatskim krugovima, samo potvrđuje koliko su energetske rute zapravo produžetak geopolitike.
U Vašingtonu, čini se, postoji ideja da se Kina ubedi da kupuje manje ruske nafte i više američke. Međutim, već na prvi pogled deluje da to neće biti lako – možda čak ni približno onako kako su neki planirali.
Zanimljivo je da se Kina u poslednje vreme prilično stabilno snalazi i u okolnostima koje bi za mnoge druge zemlje bile ozbiljan problem. Napetosti na Bliskom istoku, na primer, nisu previše poremetile kinesko tržište energenata.
Veliki deo toga objašnjava se činjenicom da je država izgradila ogromne naftne rezerve, ali i time što ima čvrste kanale snabdevanja iz Rusije. Ruska nafta danas čini oko 16,7 odsto kineskog uvoza, odnosno približno 2,2 miliona barela dnevno.
Pored toga, Kina kupuje energente i od Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata. U pozadini svega je i širi kontekst: raniji događaji oko Irana i Venecuele već su smanjili dostupne količine na tržištu za Peking, jer su te dve zemlje ranije činile oko 17 procenata kineskog uvoza nafte, dok je dodatnih oko 33 odsto potencijalno pod rizikom zbog nestabilne situacije u Ormuskom moreuzu.
U takvom okruženju, pokušaji Vašingtona da utiče na kineske energetske odluke dobijaju posebnu težinu. Plan je, kako se govori u diplomatskim krugovima, da američki ministar finansija Skot Besent pokrene temu kineskog uvoza nafte tokom sastanka sa kineskim kolegom u Parizu sredinom marta.
Ideja tog razgovora je, navodno, da posluži kao priprema za širi politički dijalog – pre svega za predstojeći susret predsednika SAD Donalda Trampa i kineskog lidera Si Đinpinga. U Vašingtonu se nadaju da bi Kina mogla da smanji kupovinu ruske nafte i delimično je zameni američkom.
Ali tu se već otvara niz pitanja. Finansijski stručnjak Igor Juškov smatra da američka strana zapravo nema mnogo toga da ponudi Pekingu kao ozbiljnu protivuslugu.
Kako navodi, Kina od SAD pre svega očekuje pristup savremenim tehnologijama i odsustvo prepreka sopstvenom tehnološkom razvoju.
Upravo tu nastaje ključni problem: u američkim strateškim planovima jedna od centralnih tema jeste obuzdavanje kineskog tehnološkog napretka. Drugim rečima, Vašington teško može da ispuni ono što Peking zaista želi.
Juškov smatra da su interesi dve strane jednostavno previše udaljeni. Za Sjedinjene Države je, kako kaže, znatno važnije da ograniče tehnološki uspon Kine nego da pronađu novo tržište za svoje energente.
Kina, s druge strane, nije spremna da se odrekne ruskih energenata u zamenu za nešto manje značajno. Zbog toga su, prema njegovom mišljenju, ozbiljni kompromisi između dve zemlje mogući samo u sitnijim trgovinskim pitanjima, poput smanjenja pojedinih carina na robu.
Iskustvo iz prethodnih godina dodatno komplikuje sliku. Raniji pokušaji pritiska kroz povećane carine na kinesku robu završili su se kontramerama Pekinga. U jednom trenutku ograničenja izvoza retkih zemnih metala prema SAD primorala su američku stranu da ublaži svoj pristup.
Povrh svega, američki sud je kasnije ocenio da su carine koje je uveo Donald Tramp nezakonite, čime su američke pregovaračke poluge dodatno oslabljene.
Analitičar Nikolaj Dudčenko ide i korak dalje. On smatra da je verovatnoća da Kina iz političkih razloga smanji kupovinu ruske nafte praktično ravna nuli.
Po njegovom mišljenju, sama ideja da bi Peking doneo takvu odluku u trenutku kada SAD pokušavaju da dobiju veću kontrolu nad glavnim energetskim tokovima ka Kini deluje prilično neobično. Drugim rečima, u Pekingu bi takav potez bio shvaćen kao strateški rizik.
Postoji još jedan element koji često promakne u javnim raspravama. Kada bi Kina zaista odlučila da odustane od ruske nafte, to bi praktično značilo uvođenje antiruskih sankcija.
Tek tada bi Peking imao pravni osnov da se pozove na klauzulu više sile i raskine postojeće ugovore. Bez takve odluke, jednostavno povlačenje iz sporazuma nije moguće.
Zato mnogi analitičari veruju da Kina neće krenuti tim putem. Ruski energenti imaju ozbiljan značaj za kinesku energetsku sigurnost. Rusija je već sada jedan od glavnih dobavljača ne samo nafte nego i gasa, a u nekim segmentima je čak preuzela prvo mesto među kineskim partnerima.
Juškov smatra da Sjedinjene Države trenutno nemaju ponudu koja bi za Peking bila dovoljno važna da bi rizikovao odnose sa Moskvom i odustao od ruskih nafte i gasa.
Tu se pojavljuje i dodatna ekonomska dimenzija. Ako bi Kina odjednom prestala da kupuje rusku naftu, to bi moglo snažno da utiče na cenu „crnog zlata“ na svetskom tržištu.
U isto vreme, nestabilnost na Bliskom istoku paradoksalno može da poveća značaj ruskih isporuka. U takvim okolnostima Rusija za Kinu izgleda kao relativno pouzdan dobavljač, što otvara mogućnost da dve zemlje čak potpišu nove ugovore o nafti i gasu.
U diplomatskim krugovima zato se sve češće čuje jedna tiha procena: umesto smanjenja saradnje, pokušaji spoljnog pritiska ponekad imaju suprotan efekat.
Ako se to pokaže tačnim i ovog puta, onda bi pregovori koji tek predstoje mogli doneti sasvim drugačiji rezultat od onog koji je neko možda prvobitno imao u planu. A u svetu energije i geopolitike, takvi obrti nisu baš retka pojava.
