Iako je teško zamisliti kraj ere nafte, još je teže zamisliti da do njega neće doći u godinama koje dolaze. I to bukvalno godinama, a ne decenijama
Prošlog meseca objavio sam na sajtu Chroniclesmagazine.org članak u kome sam razmatrao neke od verovatnih geopolitičkih posledica epidemije COVID-19. Posebno sam istakao pokušaj vodećih proizvođača nafte, kartela OPEK i Rusije, da spreče dalji kolaps cena dogovorom o najobimnijem smanjenju proizvodnje u istoriji. Izrazio sam sumnju da će taj sporazum biti dovoljan da vrati cene do predmartovskog nivoa, imajući u vidu rapidni pad potražnje usled globalnog karantina.
[adsenseyu1]
Taj zaključak, kako sada možemo videti, nije adekvatno izrazio razmere krize presnabdevenosti tržišta naftom. Nedelju dana nakon što je moj članak objavljen, cena barela sirove nafte West Texas Intermediate (WTI, standardno merilo cena u SAD) za majske isporuke nakratko je čak otišla u negativnu vrednost: dileri nisu naftu nudili besplatno, već su štaviše bili spremni da kupcima plate da preuzmu naftu.
Ovo je bila posledica akutne nestašice skladišnog prostora za barele nafte koji nisu potrebni dobrim delom zahvaljujući zaustavljenoj globalnoj ekonomiji.
Iako je taj trenutak pada cena ispod nule predstavljao dramatičan izuzetak, on bi mogao da označi početak nove ere. Predviđam da nastupaju fundamentalne promene naftnog tržišta koje neće biti privremene. Na ivici smo velikog energetskog resetovanja, uporedivog sa prelaskom sa uglja na naftu pre jednog veka.
Jedan od ključnih faktora u toj ranijoj prekretnici bila je odluka američke i britanske ratne mornarice da konvertuju pogon svojih bojnih brodova, pred početak i tokom Prvog svetskog rata, sa uglja (parne turbine) na naftu.
[adsenseyu4]
NEPOVRATNE PROMENE
Današnje naftno tržište je u teškoćama već duže vreme. Trenutne cene su uspele da se oporave do nivoa od 30 dolara za barel, što je pad od otprilike 50 odsto u odnosu na prošlu godinu. Međutim, u ovom trenutku, svedoci smo jedinstvene kombinacije rapidno opadajuće potražnje, nestašice skladišnih kapaciteta i umanjene proizvodnje.
Oporavak je neizvestan, a istorijska tržišna pravila možda više ne važe, poput stare teksaške maksime da su „niske cene lek za niske cene“, jer nakon njih, pre ili kasnije, sledi rast potražnje – ali samo u normalnim vremenima.
Pandemija je izazvala duboke i možda nepovratne promene u životnim, radnim i kupovnim navikama širom razvijenog sveta. U prošlosti, niske cene nafte i goriva podsticale su ljude da više putuju.
Ovoga puta oni možda neće masovno pojuriti na drumove i aerodrome kada epidemija bude za nama. Mnoge kompanije su uvidele da rad na daljinu bolje funkcioniše, naročito u domenu finansijskih usluga, osiguranja, medija i informacionih tehnologija.
Poslednje sedmice maja Fejsbuk je objavio da će ubuduće većina zaposlenih moći da svoje dužnosti obavlja na daljinu. Isti primer slediće u većoj ili manjoj meri Gugl i Majkrosoft, da pomenemo samo vodeće.
Posledice su očigledne. U sredu 27. maja leteo sam od Finiksa za Vašington: nov novcijat A321 sa pet putnika u prvoj klasi (koju očito koriste poslovni ljudi) i oko dvadesetak njih u ekonomskoj, premda nema restrikcija.
Nisu samo avionske kompanije u neizvesnosti zbog gubitka poslovnih klijenata, već i firme za rentiranje automobila. Najveća i najuglednija od njih, Herc, najavila je bankrot, što će biti dobra vest samo za lovce na dobre ponude na licitacijama polovnih vozila.
[adsenseyu1]
Elektronska trgovina počela je da beleži enormni rast onlajn transakcija i mnogo pre epidemije, ali je proces sada daleko odmakao. Veliki šoping centri nemaju budućnost, a lanci robnih kuća u Americi su pod senkom bankrotstva.
Neke studije ukazuju da bi smanjenje kilometraže automobilskih putovanja za najmanje trećinu u odnosu na vremena pre epidemije moglo da postane norma u širim gradskim područjima severne Amerike.
Autor ovih redova se već lično uverio da su uobičajene jutarnje i popodnevne gužve na auto-putevima oko Finiksa i Vašingtona stvar prošlosti, premda je drugom polovinom maja došlo do popuštanja restrikcija.
Što se letenja tiče, funkcioneri korporacija i visoko rangirani činovnici državnih i međunarodnih ustanova sa obe strane Atlantika postali su tokom protekla tri meseca daleko skloniji video-konferencijama i drugim formama komunikacionih tehnologija nego ranije.
[adsenseyu4]
To čini njihovo lično prisustvo na udaljenim lokacijama samo marginalno korisnim, naročito kada se uporedi sa troškovima putovanja i utrošenim vremenom i naporom.
Osim toga, skraćeni lanci snabdevanja smanjiće i potrebu naručilaca za inspekcijama proizvodnih pogona na licu mesta u udaljenim provincijama Kine ili Jugoistočne Azije. Čak i parcijelni povratak vodećih razvijenih zemalja na samodovoljnost drastično će smanjiti distance i obim pomorske i drumske špedicije.
Tokom sledećih par meseci moglo bi da se ispostavi da je dugoročna nova norma 25-30 dolara za barel. Ako se to pokaže kao tačno, posledice za mnoge zemlje-prozvođače biće bukvalno dramatične. Rusija i manje zalivske monarhije verovatno imaju dovoljno finansijskih rezervi da opstanu.
Ovo je naročito slučaj ukoliko mogu da računaju na istovremeno povećanje proizvodnje prirodnog gasa, koji bi mogao da skoči na preko tri dolara za MMBtu (miliona britanskih toplotnih jedinica) već sledeće zime.
AMERIČKO-SAUDIJSKI RASKOL
To se ne odnosi i na Saudijsku Arabiju, koja nije uspela u svom dugo najavljivanom planu diverzifikacije ekonomije. Kleptokratski režim ove pustinjske kraljevine zavisi od dva stuba.
Sa jedne strane, od sposobnosti kraljevske porodice da kupuje društveni mir kod kuće subvencijama finansiranih naftom; i sa druge strane od spremnosti američke vlade da svojim vojnim snagama nastavi da jemči opstanak vladavine kuće Al-Sauda.
Sa stanovišta Vašingtona, Saudijska Arabija je proteklih meseci prekršila osnovni dogovor, sklopljen još početkom 1945. godine između predsednika SAD Frenklina Ruzvelta i tadašnjeg saudijskog kralja Abdulaziza. Kao što je nedavno istakao Sajmon Votkins, iskusni analitičar naftne industrije:
„Dogovor je bio da će Amerikanci dobijati svu naftu koja im je potrebna… u zamenu za garanciju bezbednosti vladajućoj kući Sauda. Ovo je vremenom bilo dopunjeno garancijom Saudijske Arabije da će dopustiti američkoj industriji naftnih škriljaca da nastavi da funkcioniše i raste.
Za razliku od toga, ekstremistička vahabistička sekta koja već tri veka preko kuće Al-Saud vlada Saudijskom Arabijom živa je i zdrava i nastavlja da preti zemljama „neverničkog“ Zapada, kao neislamskog sveta u celini koji oni nazivaju Dar al-Harb, odnosno „svet rata“.
Naravno, bez oporavka cena biće naftno-baziranih ekonomija koje će tonuti u haos i anarhiju. U Africi, Nigerija sa svojih 200 miliona stanovnika suočila bi se sa neizvesnom budućnošću i potencijalnom dezintegracijom, dok se vlada bori sa islamističkom pobunom na severu i obnovljenim separatizmom na jugu. Iračka nova vlada suočila bi se sa nepremostivim budžetskim preprekama, Iran je već na ivici bankrota, a Venecuela je duboko zagazila u njega.
OBNAVLjANjE RAZVALjENE BRAVE
Sve je to možda dostojno žaljenja, ali isto tako i neizbežno. Veći deo Bliskog istoka bio je irelevantan u globalnim geopolitičkim kalkulacijama dok nafta nije postala važna tokom 1930-ih, a potom veoma važna nakon Drugog svetskog rata.
Ovaj region bi trebalo da se vrati tamo gde s pravom civilizacijski, geostrateški i kulturološki pripada. Dugoročno posmatrano, izvoz tehnologije Rijadu ne obećava ništa dobro, baš kao ni „izvoz demokratije“ izvan okvira ideja koje demokratiju održavaju.
Ove ideje su, u slučaju Zapada, ukorenjene još u istoriji polisa antičke Grčke, svetim spisima, jeresi prosvetiteljstva, ideji slobode, individualnoj odgovornosti koja potiče od postojanja individualne slobodne volje, kolektivnoj kreativnosti otelovljenoj u klasičnim simfonijama i pokretanju kosmičkih istraživanja.
Preovlađujući odgovor muslimanskog sveta na krizu izazvanu propašću nafte biće zahtev za još izrazitijim „islamskim rešenjima“ krize. Neka im bude. Generacije urbanih modernizatora u naftom bogatim bliskoistočnim zemljama nisu uspele da „prodaju“ zapadne obrasce svojim sunarodnicima, ne samo kao izvore kvalitetne robe i lekova koji spasavaju živote, nego ni kao poželjan društveno-politički model.
Sjedinjene Države napokon više neće imati povoda da intervenišu kako bi sprečile ili pomogle uspostavljanje šerijata u nekoj pustinjskoj nedođiji. Prepuštanje Bliskog istoka sopstvenoj sudbini vuče još jednu korist.
Širom muslimanskog sveta vlada duboko uverenje da je naša civilizacija na izdisaju. Nakon ponovnog uspostavljanja nacionalnih granica usled COVID-19, sa verovatno striktnijom kontrolom imigracije duž mediteranskih obala Evrope u celini i presušivanjem prihoda od nafte, ima osnova za nadu da Evropa više neće biti tretirana od strane islamskog sveta kao „draguljarnica sa razvaljenom bravom“. To bi bila bar jedna dobra posledica korone, pod uslovom da se Evropljani napokon postaraju da brava uistinu bude trajno tvrda i nesalomiva.
Iako je teško zamisliti kraj ere nafte, još je teže zamisliti da do njega neće doći u godinama koje dolaze. I to bukvalno godinama, a ne decenijama.
Srđa Trifković (Standard.rs)
Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Kronikls“ i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci.
