Tenzije na izraelsko-libanskoj granici dostigle su nezapamćene razmere nakon nedavnih napada Hezbolaha, a čini se da se u Tel Avivu ozbiljno pripremaju za otvaranje drugog fronta.
Otvoreni sukob Izraela i Hezbolaha o kom se spekuliše od izbijanja rata u Pojasu Gaze, pre nešto manje od devet meseci, nakon nedavnih izjava izraelskih zvaničnika deluje sve izvesnije.
Spekulacije je „podgrejao“ načelnik izraelskog generalštaba Izraelskih odbrambenih snaga (IDF) Herci Halevi, koji je juče izjavio da je njegova zemlja „spremna za ofanzivu duž severne granice“, kao i da će „odluka o tome biti doneta uskoro“.
U isto vreme, libanski list „Akbar“, za koji se veruje da je blizak Hezbolahu, objavio je da je Velika Britanija upozorila vlasti u Bejrutu da će Izrael započeti ofanzivu „sredinom juna“, ali da nije poznato kojih bi ona razmera mogla da bude i koliko bi mogla da traje.
Ranije danas, izraelski premijer Benjamin Netanjahu je upozorio da je Izrael „spreman za izuzetno moćnu akciju na severu“, dok je vlada povećala broj rezervista koje IDF može da pozove sa 300.000 na 350.000.
Zamenik lidera Hezbolaha Šeik Naim Kasem je, s druge strane, za „Al DŽaziru“ rekao da ta organizacija ne želi rat, ali da je „spremna da se bori ako joj on bude nametnut“. Kasem je dodao i da se libanski front neće zatvoriti dokle god traju borbe u Pojasu Gaze.
Libanska šiitska militantna grupa Hezbolah sprovodi raketne udare na sever Izraela od izbijanja rata u Pojasu Gaze 7. oktobra prošle godine, na šta je Izrael odgovorio istom merom, ali je taj sukob do sada ostao „ograničen“ i nije eskalirao u otvoreni rat.
Lider Hezbolaha Hasan Nasralah prošle nedelje je izjavio da udari te organizacije „imaju posledice po Izrael“, kao i da će njihova borba „odrediti budućnost Palestine, Libana i čitavog regiona“.
Peović: Netanjahuu treba eskalacija sukoba sa Hezbolahom kako bi ostao na vlasti
Do eskalacije sukoba Izraela i Hezbolaha dolazi zato što IDF nije uspeo da uspostavi kontrolu nad Pojasom Gaze, smatra Srboljub Peović sa Instituta za evropske studije.
„Verujem da Izrael pokušava da taj neuspeh i trzavice unutar vlade nadomesti uspehom na severnom frontu. Mogućnost da primirje u Gazi završi vanrednu situaciju predstavlja opasnost po Netanjahua, zato što bi to moglo da dovede do vanrednih izbora i pada vlade“, naglašava on za RT Balkan.
Američki plan primirja u Gazi, koji je nedavno izneo predsednik te zemlje DŽozef Bajden, nije naišao na oduševljene u Izraelu, a desno orijentisani ministri u Netanjahuovoj vladi su najavili da će napustiti vladajuću koaliciju ako on bude prihvaćen.
Peović ukazuje da problem za Izrael predstavlja i činjenica da je oko 100.000 ljudi u toj zemlji i dalje raseljeno zbog nestabilnosti na severnoj granici, ali da je približno isti broj raseljenih i na jugu Libana.
„Sa te starene, i Izrael i Hezbolah imaju pritisak da vrše operacije prema suprotnoj strani“, naglašava on.
Naš sagovornik naglašava da je teško proceniti da li Izrael ima vojnih kapaciteta za takvu akciju, ali da je sve vidljivije da je moral njihovih vojnika u padu.
„U javnosti se može osetiti taj pad morala, bilo je i navoda da rekordni broj Izraelaca aplicira za državljanstvo drugih država. Međutim, što se tiče samih kapaciteta vojske teško je reći. To dosta zavisi od odluke SAD koliko će je podržati“, ističe Peović.
On ukazuje da je malo verovatno da će doći do promene u američkoj politici dok je DŽozef Bajden u Beloj kući, ali da bi eventualni povratak Donalda Trampa mogao da bude „vetar u leđa“ za Izrael.
Izraelske operacije u Libanu: Duga istorija (ne)uspeha
Ukoliko izraelske snage budu započele kopnene operacije u južnom Libanu, to će biti treći put da jevrejska država interveniše na teritoriji svog severnog suseda.
Prvi put je to učinila 1982, kada su izraelske snage intervenisale u Građanskom ratu u Libanu kako bi neutralisale opasnost od Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO) Jasera Arafata, koja je u tom periodu bila stacionirana u Bejrutu.
Izraelske trupe su predvođene budućim premijerom Arijelom Šaronom i zajedno sa hrišćanskim milicijama opsele su Bejrut, koji je pao krajem avgusta iste godine.
PLO je bio primoran da napusti Liban, što je u Izraelu protumačeno kao pobeda, dok je veći deo grada razoren.
Međutim, hrišćanske snage su neposredno nakon pada Bejruta izvršile masakre nad palestinskim civilima u naselju Sabra i izbegličkom kampu Šatila, za koje su dve odvojene komisije – jedna međunarodna, druga izraelska – utvrdile da i IDF i Šaron snose odgovornost.
Operacije u Libanu nisu okončane padom Bejruta – naprotiv, izraelska okupacija juga te zemlje je trajala punih 18 godina, do konačnog povlačenja 2000.
U tom periodu dolazi do formiranja većeg broja antiizarelskih pokreta u južnom Libanu od kojih će jedna početkom 21. veka postati najveća pretnja po izraelsku bezbednost. Reč je, naravno, o Hezbolahu.
Drugi rat u Libanu izbio je u julu 2006. godine. Okidač tog sukoba bio je upad boraca Hezbolaha na teritoriju severnog Izraela, tokom kog su ubijena tri izraelska vojnika, dok su dvojica kidnapovana.
Izrael je na tu provokaciju odgovorio novim napadom na jug Libana, koji je trajao oko mesec i po dana i tokom kog je poginulo oko 120 izraelskih vojnika i između 250 i 600 pripadnika Hezbolaha.
Iako je rat pratilo značajno uništenje, uključujući i pogibiju preko 1.000 civila, stručnjaci se uglavnom slažu da Izrael nije ispunio svoje ciljeve – Hezbolah ne samo da nije uništen, već je u godinama nakon sukoba dodatno ojačao.
Američki Institut za izučavanje sukoba je 2009. objavio da je Hezbolah „jedini arapski ili muslimanski entitet koji se uspešno sukobio sa Izraelcima u borbi“, dok je Američki preduzetnički institut tu organizaciju opisao kao „dobro obučenu, dobro naoružanu, visoko motivisanu i izuzetno razvijenu ratnu mašinu“.
Hezbolah je svojevremeno „pohvalio“ i član izraelskog ratnog kabineta Beni Ganc. On je 2014, tada u svojstvu načelnika generalštaba, izjavio da je „Hezbolah sada jači od bilo koje arapske armije“.
(rt.rs)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
