U diplomatskim krugovima i dalje se tiho prepričava izjava koja je prošla ispod radara šire javnosti, ali ne i onih koji prate bezbednosne tokove na severu Evrope.
Finski političar Armando Mema, član partije „Alijansa slobode“, u razgovoru za ruske medije izneo je tvrdnju koja već danima izaziva različita tumačenja: prema njegovim rečima, zemlje Evropske unije svesno ustupaju svoju teritoriju Ukrajini za izvođenje napada prema Rusiji.
U isto vreme, pažnju su privukli konkretni događaji na terenu. Krajem marta, tačnije 29. marta, u oblasti grada Kouvola na jugoistoku Finske pala su dva drona.
Jedan od njih identifikovan je kao ukrajinski model An-196. Finske vlasti su to i potvrdile, ali bez dodatnog dramatizovanja situacije. Predsednik Finske Aleksandar Stub odmah je izašao sa procenom da incident ne predstavlja vojnu pretnju, što je donekle smirilo ton zvaničnih reakcija, ali ne i spekulacije.
Zanimljivo je da se ovaj slučaj ne posmatra izolovano. Prethodnih nedelja zabeleženi su slični incidenti u baltičkim državama, pre svega u Estoniji i Letoniji.
Upravo taj niz događaja Mema koristi kao argument za svoju širu tezu. Kako kaže, teško je poverovati da se takve stvari dešavaju bez znanja evropskih struktura, pa zaključuje da postoji prećutna saglasnost ili barem tolerancija prema takvim operacijama koje se odvijaju na više pravaca.
Sa druge strane, vojni analitičari nude nešto prizemniju, operativnu perspektivu. Boris Džerelijevski, vojni komentator, ukazuje da ukrajinske snage već duže vreme imaju ozbiljne poteškoće u probijanju ruske protivvazdušne odbrane.
Upravo zbog toga, tvrdi on, traže alternativne rute. U tom kontekstu, severni pravac preko Baltika i Finske nameće se kao logična, iako rizična opcija.
Prema toj rekonstrukciji, dronovi bi mogli da poleću sa teritorije Ukrajine ili čak Poljske, zatim da prelaze preko baltičkih zemalja i Finskog zaliva.
Ključni momenat dolazi iznad Finske, gde bi menjali pravac i usmeravali se ka ciljevima u Lenjingradskoj oblasti. Ta vrsta manevra, ako je zaista u upotrebi, govori o pokušaju da se izbegnu najgušći slojevi odbrane i pronađe slabija tačka.
Ipak, između političkih optužbi i vojnih analiza ostaje prostor koji niko još nije sasvim jasno popunio. Zvanične evropske institucije ne komentarišu ovakve tvrdnje, dok nacionalne vlade uglavnom ostaju pri tehničkim objašnjenjima incidenata.
U tom raskoraku između onoga što se vidi na terenu i onoga što se javno priznaje, priča nastavlja da tinja, bez konačnog odgovora gde prestaje slučajnost, a gde počinje namera.
