Širom sveta, vrlo malo ljudi je u stanju da okrene glavu od evropske reakcije na migrantsku krizu. Na strani migranata, imamo pohlepan prikaz varvarizma, fanatizma i agresije; na strani Evropljana imamo strah od pojavljivanja … netolerancije.
U situaciji koja je izmakla kontroli, u kojoj bismo očekivali da se ljudi organizuju, protestuju, postavljaju blokade na putevima i masovno glasaju za nacionalističke partije, podvrgnuti smo smešnom spektaklu krotkih, isfeminiziranih Evropljana, obučenih u uniseks odeću, koji na trotoarima ispisuju STOP TERRIZMU.
[adsenseyu1]
Većina ljudi širom sveta u ovome vidi prikaz antropološke ništavnosti, glasno se pitajući „Da li je Evropa mrtva?“ .
Da ne mislite da je ovaj utisak politički nekorektan ili nediplomatski ili nekako marginalan, a ne mejnstrim, ruski ministar Sergej Lavrov, viši ruski državnik i diplomata, je zvanično izjavio da Evropska unija „čini samoubistvo“ puštajući invaziju horde sa Bliskog Istoka i iz Severne Afrike, piše cluborlov.blogspot.com
Ovde imamo poplavu ljudi koji dolaze. Većina njih su mladi muškarci koji izbegavaju vojnu službu u otadžbini, a relativno malo njih je kvalifikovano da traži azil. Uglavnom su nekvalifikovani da rade bilo kakav posao u EU zbog nedostatka pismenosti, obrazovanja ili radne etike. Mnogi od njih ni u kom slučaju ne bi mogli biti obučeni jer su došli iz nacija odgajanih za fizičke poslove, a ne za intelektualne.
Samo nekoliko islamskih radikala sebe vidi kao stvarne kolonizatore; mnogo više nema strah od pljačke Evropljana i silovanja evropskih žena. Nekoliko hiljada su teroristi koji su poslati da čekaju naređenja. Za većinu njih, upad u Evropsku uniju i slobodni ostanak, deo je odlične avanture – daleko uzbudljivije od uzgoja stoke ili uzgoja prosoa u njihovim rodnim selima.
Evropske nevladine organizacije ih snabdevaju gumenim čamcima i prslucima za spašavanje i postavljaju ih ispred obale Libije ili na Jadranu. Brodovi evropskih NVO-a zatim ih preuzimaju i isporučuju u luke u Italiji, Grčkoj ili Španiji. Onda dobijaju slobodan boravak dok im više vrsta NVO-a pomaže u papirologiji i zatrpavanju sudova tužbama, koje podnose u njihovo ime.
Siguran sam da neki Evropljani misle da sam malo grub zbog predstavljanja ovakvog neukusnog sažetka situacije. Ali postoji mnogo viši standard po kome se ovakav stav može meriti: da li je istinit? Istina je često okrutna i bolna, a ipak bez istine – kojom se shvataju prave posledice naših postupaka – nismo ništa više od ovaca za šišanje.
Odbijanje da se suoči sa istinom, skrivajući se iza licemernog, izlizanog vela „ljubaznosti“, je samo kukavičluk. Uistinu, kukavičluk je često izražen u Evropi, skrivajući se iza drugog pokvarenog vela – „bezbednosti“. Kada je ISIS bombardovao aerodrom u Briselu, belgijski kralj Filip i njegova kraljevska supruga brzo su evakuisani. U srednjem veku takvo kukavičko ponašanje bi monarha koštalo njegove krune, možda zajedno sa njegovom glavom. Ali sada je dobro za kukavički narod da ima kukavičkog kralja.
Prilično je teško razumeti razloge koji stoje iza ovakvog prisilnog kukavičluka. Zašto su evropske elite toliko uporne da nabiju “toleranciju” u grlo svojih građana i zamene ih uvoznim varvarima? Šta se desilo sa duhom krvožednih imperija koje su vekovima krvarile čitavu planetu, gomilajući bezbrojno blago?
[adsenseyu4]
Mislim da se desilo da je Evropljanima postalo previše udobno. Da, oni su iskusili neke teškoće tokom dva svetska rata, ali to nije bilo ništa u poređenju sa onim što su mnoge druge nacije prošle, posebno Rusija i Kina. Kada je život borba, iskustvo je živopisno, jednostavne radosti se duboko osećaju, inteligentni izbori su kritični za opstanak, a dela junaštva su i neophodna i vrednovana.
Kada je život komforan, ljudi postaju zasićeni i teško ih je zadovoljiti. Ukusi postaju dekadentni i iscrpljujući, pitanja bezbednosti gurnuta su stručnjacima, a spontani postupci, individualno junaštvo i hrabrost postaju simptomi društvene neadekvatnosti.
S obzirom na dovoljnu sigurnost i udobnost, oni postaju sami sebi ciljevi i standardi po kojima se sve stvari mere. Oni koji uživaju manju sigurnost i manju udobnost doživljavaju se kao manje uspešni i moderni, i postaju manje popularni, u igri beskrajne nadmoći. Zauzvrat, oni koji tek treba da budu zavedeni sigurnošću i udobnošću, i voljni da se bore za principe koji su viši od puke tolerancije i ljubaznosti, postaju nerazumljivi; na kraju krajeva, šta drugo postoji osim sigurnosti i udobnosti?
Bezbednost se ne može garantovati na svim mestima i uvek: nesreće se dešavaju. Mogao bi vas udariti u lice ratoborni pijanac, zlostavljati napaljeni migrant, možete umreti u terorističkom napadu ili, što je još verovatnije, možete slomiti vrat tako što ćete pasti sa bicikla. Pošto više niste odgovorni za sopstvenu bezbednost – to je sada posao plaćenih profesionalaca – ne možete sebe da krivite. Možete, naravno, kriviti plaćene profesionalce, ali oni su, znate, radili najbolje što mogu … Vaš jedini izbor je da tvrdite da ste žrtva.
Žrtva postaje vredna roba i znak časti. Ekstremna pažnja i briga za sve vrste žrtava, koje se ohrabruju da se organizuju i kolektivno pregovaraju, pomaže ostalima da osiguraju da je njihova ukupna sigurnost veoma važna. Možeš biti žrtva, ali ne možeš biti žrtva svoje gluposti.
Govoreći o gluposti, spoznaja da ste glupi nije prijatna, ali svi – čak i glupi – moraju uživati udobnost u svakom trenutku. Imajući u vidu da se tačno polovina ljudi nalazi ispod prosečne inteligencije to je prilično teško organizovati. Tvrdnja da je polovina populacije žrtva gluposti baš ne rešava taj problem: takva prekomerna količina žrtava iznedrila je obećanje univerzalne komfornosti. Niti se problem rešava nametanjem sistema univerzalne meritokratije zasnovane na individualnim pravima: inteligentni će raditi bolje od neinteligentnog, uzrokujući potonjim značajnu nelagodu.
Rešenje je da se odstupi od principa meritokratije. Umesto da garantujemo jednaka prava i mogućnosti na osnovu sposobnosti i performansi, mi težimo jednakosti ishoda: svako dobija nagradu za učešće i nešto novca samo zato što je poslušan i ljubazan, sa veličinom nagrade i sumom novca pažljivo kalibriranom na osnovu nivoa žrtve.
To se ponekad naziva rečju “pravednost”. Budući da je teško organizovati distribuciju “pravednosti” na individualnom nivou, ljudi se formiraju u bezbroj grupa i svaka grupa dobija ponderiranje prema ostalima. Ako ste crna, hendikepirana lezbejka, dobijate istu nagradu kao i zdrav, beli heteroseksualni muškarac. Ovo se sada čudno naziva „društvenom“ pravdom – kao da je ikada postojala bilo koja druga vrsta.
Ovaj novi tip osobe, koji je prvi put nastao u Evropi, a zatim se proširio po čitavom Zapadu i dalje, izgleda kao degenerisani oblik čovečanstva: lišen velike strasti i uzvišenih ciljeva, bez ikakve jasne etničke ili društvene odanosti ili sklonosti, fiksiran na udobnost i sigurnost i nedostatak muškosti i ženstvenosti: neka vrsta civilizacijskog eunuha zatvorenog u LGBTK koncentracionom logoru sa četiri zvezdice.
Ovo može izgledati kao veoma negativno, ali kao plus na ovoj strani je da je ovaj tip osobe uglavnom bezopasan. Pola milijarde ljudi sada nastanjuje, bez da prestavljaju mnogo opasnosti jedni drugima, malo poluostrvo koje štrči iz zapadne Evroazije i koje je donedavno bilo poprište beskrajnih oružanih sukoba. Oni ne uništavaju materijalne ili kulturne artefakte, već nastoje da ih akumuliraju, investiraju u udobnost i potrošnju. To je, većina ljudi će se složiti, napredak.
Poslednji veliki izazov za ovaj način postojanja predstavljen je integracijom Istočne Evrope, gde nacionalne strasti i dalje vladaju. Ali taj problem je lako rešen pronalaženjem žrtvenog jarca – Srbije – koja je bila prokleta zbog nedostatka multikulturalnosti i tolerancije i bombardovana do pokornosti. To je uplašilo sve ostale ljude u istočnoj Evropi da ne reaguju, za sada. Ali sada masovna migracija predstavlja problem na sasvim drugom nivou, zbog čega su se Poljska, Mađarska, i sada čak i Italija uzdigle u pobuni protiv vanzemaljskog napada.
Doseljenici pretežno dolaze iz kultura koje su suprotne tolerantnom i ljubaznom. Uglavnom ih karakterišu okrutnost, strast, klanstvo i religiozni i politički fanatizam. Žele da žive upravo ovde i sada, uživaju u zverskoj strani ljudske prirode i vide Evropu kao kovčeg sa blagom koji treba opljačkati. Njihove kulture vraćaju se u ranu eru evropske istorije, kada su se ogromne gomile okupljale na gradskim trgovima kako bi gledale kako se ljudi vuku, čereče ili spaljuju živi.
Evropljani su ukrotili svoju srednjovekovnu prirodu, ali su je ponovo uvezli. Novi, oslabljeni zapadnoevropski čovek nije u stanju da se povuče protiv toga; niti njihove vlade, čiji su lideri primorani da se pridržavaju istih kulturnih kodova tolerancije, političke korektnosti i obavezne ljubaznosti. Ali istočnoevropski čovek, koji se samo privremeno uplašio i deluje tolerantno i slabo, neće dugo izdržati. Njegova srednjovekovna priroda je još uvek prilično blizu površine, dok su njihovi zapadni susedi svoju stavili u muzeje i razne druge turističke zamke. To je već očigledno: nedavno je održan samit EU o imigraciji; Istočni Evropljani se nisu ni potrudili da se pojave.
Gledajući situaciju sa još daljeg istoka, iz evropske Rusije i ostatka evroazijske kopnene mase, postoji izrazit osećaj tuge kada posmatraju kako Evropa umire. Veliki deo ljudske istorije će se gaziti i uništavati. Nakon što su poslednjih nekoliko decenija oživeli istočno hrišćanstvo, nakon štete koju su joj naneli boljševički varvari, oni sa nezadovoljstvom gledaju kako relikvije i ruševine zapadnog hrišćanstva postaju potopljene novim varvarskim talasom.
Da se Evropa pretvara u muzej, Dostojevskom je bilo očito pre 150 godina, kada je to napisao (govoreći kroz lik Versilova):
„Rusiji je Evropa jednako dragocena kao i Rusija; svaki kamen u njoj je šarmantan i drag. Evropa je jednako naša domovina kao Rusija …
Oh, koliko je dragoceno za nas Ruse ovo staro, strano kamenje, ta čuda starog, pobožnog sveta, ove krhotine svetih čuda; oni su za nas dragoceniji nego za same Evropljane! „
I onda opet, ovaj put govoreći kao Ivan Karamazov, sa još većom strašću:
“… Želim da putujem u Evropu, i tako ću i učiniti. Naravno, znam da ću samo posetiti groblje. Ali šta onda?
Leševi koji leže u njima su dragoceni; svaki nadgrobni spomenik govori o velikom životu, strastvenoj veri u herojstvo, u vlastitu istinu, vlastitu borbu.
Već znam da ću pasti na zemlju i poljubiti ovo kamenje, i plakati nad njima – iako sam svim srcem uveren da se sve ovo odavno pretvorilo u groblje, i ništa više. „
Webtribune.rs
