Kako god da se završi situacija u Ukrajini, a završiće se pobedom Rusije u vojnoj operaciji – savršeno je jasno da Zapad, a tačnije – post-Zapad – ni u kom slučaju neće priznati rezultate ovih vojnih dejstava, ni denacifikacije.
Danas vodimo veliki, izuzetan intervju s Andrejem Fursovom. Andrej Iljič je istoričar, direktor Instituta za sistemsko-stratešku analizu, a glavno je: kako on vidi budućnost.
Andreje Iljiču, zdravo!
Andrej Fursov: Zdravo.
O vojnoj operaciji u Ukrajini
Ostavićemo po strani sve što smo planirali i, verovatno, razgovarati o ratu i njegovim posledicama.
Andrej Fursov: O vojnoj operaciji
Hajde da tako nazovemo. Neka bude vojna operacija. Šta vi mislite, kako će se završiti?
Andrej Fursov: Mislim da će se završiti tako što će ukronacistički režim biti prinuđen da izvrši demilitarizaciju i denacifikaciju, to jest, ovaj režim će nestati.
Pratite naše odabrane najbolje vesti na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
Poslednja tačka, koja se tiče denacifikacije, o njoj bih želeo podrobnije da razgovaramo. To jest, jasno je šta označava demilitarizacija. NJome se bavi naša vojska. A denacifikacijom treba da se pozabave neki drugi ljudi. Kako to, s vaše tačke gledišta, treba da izgleda u savremenom svetu? Mi smo ipak deo Evrope.
Andrej Fursov: Pa, deo Evrope, ali značajno veći deo od Evrope. Ova Evropa je deo ogromnog kopna, ona je poluostrvo koje sebe smatra kontinentom. Stvar je u tome što je denacifikacija, u suštini, do danas izvršena samo u jednoj zemlji – Saveznoj Republici Nemačkoj. Tamo se sprovodila pod kontrolom Amerikanaca, Britanaca i Francuza. Očigledno, neko mesto u tom procesu pripada i Rusiji. Iako ovde nije reč o kontroli Rusije nad Ukrajinom – Rusija je zainteresovana za neutralnu, neblokovsku Ukrajinu – ali, mislim, mora postojati neki prelazni period u kom treba da se izvrši denacifikacija. To jest, ljudi koji su se svakojakim delima uprljali treba da napuste svoje dužnosti, a neki da budu izvedeni pred sud. Eto, na taj način. A konkretno, to će biti… vrlo je teško razmatrati konkretne mere. Možemo samo predložiti neku osnovu.
Zašto sam postavio tako glupo, banalno pitanje? Meni se čini da u našem društvu postoji neki raskol – ne dramatičan – jer poslednje brojke govore da više od 70 posto podržava Putina i veruje u njegovu politiku. Ipak, postoji i aktivna manjina, koja je vidljiva, koja glasno uzvikuje: „Ne ratu“, „Mi smo napali Ukrajinu“ i sve ostalo. To mnoge zbunjuje. To jest, neki se, u krajnjoj liniji, boje da će se naša vlast uplašiti, odstupiti, početi da pregovara. Kao i 2014. Eto, otuda takvo pitanje.
Andrej Fursov: Razumem tu bojazan. Tim pre što je pre 2014. bila 2008, a pre toga je bio i Prvi čečenski rat koji se završio izdajom u Hasavjurtu. No, danas je situacija potpuno drugačija. Danas sam napisao jednu objavu članovima svoje grupe na VKontakt-u i rekao da su se 24. februara 2022. godine kod nas, u suštini, završile devedesete. Čak ni Krim nije bio završetak devedesetih godina. To je bio prolog njihovog završetka. Sada je na kocku stavljeno, praktično, sve. I ako se vlast pokoleba u ovoj situaciji, napravi ustupak, povuče se pred spoljašnjim i unutrašnjim Zapadom, to će biti kraj ove vlasti. Zato, mislim, da će ovde proraditi i samoočuvanje vlasti. No, ono treba da proradi aktivno, a ne pasivno.
Skok mora da se završi bolnim padom. Recimo, ti ljudi koji izlaze (na ulice) i vrište… oni ne izlaze samo sa parolama „Ne ratu!“ Kad su kod nas bili ti protesti, ljudi su vikali „Slava Ukrajini! Slava herojima!“ To jest, izvikivali su banderovske parole. I ako su to bili ljudi iz sredstava informisanja, iz državnih struktura, oni bi automatski trebalo da budu lišeni svojih dužnosti. Ako tvoja država sprovodi vojnu operaciju protiv ukronacističkog režima, a ti izlaziš na demonstracije i podržavaš taj režim, nije ti mesto u državnim strukturama.
A vandržavnim?
Andrej Fursov: To se mora posmatrati u odnosu na okolnosti. Uopšte, smatram da postoji vrlo jednostavan način rešavanja problema pete kolone. Bez represije: njihovo odsecanje od finansijskih i informacionih tokova. Ti ljudi treba da se nađu u vakuumu. I, bezuslovno, moraju da osete moralni pritisak. Svi ti drekavci moraju shvatiti da se nalaze u moralnom vakuumu i da ih ljudi posmatraju kao nakaze.
A vi nemate čudan osećaj da smo mi nekako, na očigledan način… no, napomenuću zbog slušalaca da je sve počelo ultimatumom Sjedinjenim Američkim Državama, 10. decembra. Onim što se naziva predlogom o novom sistemu globalne evropske bezbednosti; da bi se sve to, na kraju krajeva, slilo u ono što se sada dešava; a Amerike nigde nema. Bajden je čak i na odmor otišao. A s nama ratuje Evropska unija, kompletna. Amerikanci su kao neutralna zemlja? Kako vi to ocenjujete?
Andrej Fursov: Prvo, oni su, naravno, neutralna zemlja, a ratuje ne samo Evropa, ratuje i Britanija koje se ta situacija itekako tiče… Znate, uvek sam razlikovao Britaniju od Evrope. To je nešto sasvim posebno, to ostrvo bandita, pirata i izgnanika. A izgnanici izgnanika i banditi bandita su stvorili Ameriku pod masonskim okom. Da, zaista, to, sa strane, izgleda vrlo čudno, tim pre što se Amerika u Ukrajini lišava vrlo slatkih kolača. Na primer, 17 biolaboratorija koje, uzgred, formalno iz Amerike nadgleda Fauči. Osim toga, svi odlično znaju da je Ukrajina finansijska praonica za pranje novca Obaminog i Bajdenovog klana. Mislim da su Amerikanci potpuno svesno ustupili palicu Evropskoj uniji, to jest, svom klijentu koji treba da odradi neki program. Tako da je histerija Evropske unije potpuno jasna. I Nemačke, pre svega. To što je Šolc progovorio i rekao da ova situacija sa Nemačke skida svaku krivicu itd, po mom mišljenju, još jednom govori da je sve ove godine, 30 godina, Evropa, ne samo Amerika i Velika Britanija, već i Evropa, Evropska zajednica ulagala sredstva u Ukrajinu kao bazu i ovna za probijanje protiv Rusije, kao u anti-Rusiju. Jednom je Konstantin Leontjev rekao da su Česi oružje koje su Sloveni preoteli od Nemaca i usmerili ih protiv njih. Tako su i Ukri oružije koje je od ruskog sveta oteo Zapad i protiv ruskog sveta ga usmerava. I sada se sve ruši. I sva ta histerija – no, ona je potpuno jasna. Mislim da su Amerikanci dozvolili EU da se poigra, a sami sede kao puk u zasedi… Da, naravno, imamo i drugu tačku gledišta. Ona se već čula kod nas: da postoji neki dogovor između Rusije i SAD – a sve ovo je predstava. U to mišljenje ne verujem. Ne liči ovo na dogovor. Mislim da i u SAD postoji neka zbunjenost. Pri tome, šta su oni vikali: Evo Rusija će sada napasti, evo sada Rusija napada… Ispalo je kao u priči: vukovi, vukovi, vukovi… A kada je počela vojna operacije, ispostavilo se da ne ide po planu A, ni po planu B, već po nekoj sasvim drugoj shemi.
A šta vi mislite, u kom momentu će američki puk iskočiti iz zasede?
Andrej Fursov: To zavisi kako će se situacija odvijati. Osim toga, treba shvatiti da SAD imaju dovoljno problema. Tamo je oživeo Tramp. Privodi se kraju istraga protiv Hilari Klinton. Verovatno je neće uhapsiti, no, svejedno, preti joj zatvor. Tako da imaju oni dosta svojih problema. I ovde je mnogo svakojakih promena. Ovde se može pojaviti neka neočekivana situacija povezana s tokom vojne operacije. Vrlo je teško prognozirati. Stupamo na vrlo nesigurno tlo.
Ekonomsko-finansijski aspekti krize. Sukob s unutrašnjim post-Zapadom
Kako se stvari menjaju u finansijskom globalnom svetu?
Andrej Fursov: Mislim da se, pre svega, menja svet u celini, a finansijsko-ekonomski segment je samo njegov elemenat. Pre svega, treba reći: kako god da se završi situacija u Ukrajini, no, završiće se, mislim, pobedom Rusije u vojnoj operaciji – savršeno je jasno da Zapad, tačnije – post-Zapad, jer je Zapad umro bukvalno pred našim očima u poslednjih trideset godina sledeći Sovjetski Savez, dakle, post-Zapad ni u kom slučaju neće priznati rezultate ovih vojnih dejstava, ni denacifikacije. I novu vladu u Ukrajini oni neće priznati. Savršeno je jasno da će sankcije ostati. I na taj način, Rusija u značajnoj meri ispada iz celog niza finansijsko-ekonomskih procesa.
Osim post-Zapada u savremenom svetu postoje još i Kina, Indija, Iran. Jasno je da to sužava prostor za finansijsko-ekonomski razvoj. No, s druge strane, podstiče Rusiju na suštinske izmene modela ekonomskog razvoja. Zapravo, ako ne dođe do te promene Rusija u ovom sukobu neće izdržati. Zato sam više puta govorio da naš sukob s post-Zapadom teče po dve linije – spoljašnjoj i unutrašnjoj. I ako ne rešimo problem s unutrašnjim post-Zapadom, jer je kod nas post-Zapad deo vladajućeg sloja – sve ove glumice i novinarčići koji izlaze i vrište „Ne ratu!”, oni su, pre svega, segment te pete kolone u vladajućem sloju – ako se ovaj problem ne reši, neće se rešiti ni ostali. A rešiti se može samo putem ozbiljnih strukturnih reformi i promene modela razvoja. Klanovsko-oligarhijski režim neće moći da se suprotstavi post-Zapadu. Post-Zapadu se može suprotstaviti samo režim u kome su vlast i narod jedno – imaju iste ciljeve, dele iste vrednosti i tako dalje…
Što se tiče finansijsko-ekonomskog aspekta, on je posledica ovih procesa, ni u kom slučaju njihov uzrok.
Vojna operacija u Ukrajini i „veliki reset“
Danas sam čuo nekoliko apokaliptičkih prognoza. Smatra se da ukrajinska kriza može postati poslednji „crni labud“, koji će u postkovid epohi naneti smrtonosni udarac tom svetskom zlu, finansijskom kapitalu, koji je opustošio celu zemlju i sve će odleteti u ad.
Andrej Fursov: Jako je dobro što ste dotakli ovu temu. Stvar je u tome da je kriza, na paradoksalan način, povezana s vojnom operacijom Rusije u Ukrajini, pri čemu ne vojna operacija, već kriza „naduvana“ iz nje, ispunjava čitav niz funkcija koje je ispunjavala pandemija. No, stvar je u tome što su pandemiju završili krajem prošle godine. Pandemija nije ispunila svoje zadatke. „Zelena agenda“ takođe propada. I na kraju pitanje: koja su sredstva ostala za stvaranje novog svetskog poretka? Rat u Evropi i glad – to je jedino što je još ostalo da bi se preformatirao svet.
Jedan od razloga, čini mi se, što se kriza „kalemi“ na vojnu operaciju, povezan je ne toliko s Rusijom, već s mnogo širim, globalnim problemima. Nije slučajno još Švab izjavio da će Svetski ekonomski forum na svaki način podržati Ukrajinu. Mislim da određeni deo svetske vrhuške ima veliku želju da iskoristi ovu krizu za rešavanje čitavog niz problema koje nije rešila pandemija i „zelena agenda“.
Zar se ne boje da će ih ova kriza prosto počistiti? I zašto mora da nastupi glad?
Andrej Fursov: Ja mislim da se oni toga plaše, ali na to ne računaju. Za mene je Veliki reset koji su napisali Švab i Maler ekvivalentan nepopularnom Majn kampfu. Samo Hitler nije napisao program preustrojstva celog sveta, već Evrope, a ovde je napisan program promene ne samo celog sveta, već i čoveka. Zato što, kako je rekao Švab o Četvrtoj industrijskoj revoluciji, to nije promena sveta oko nas, već je to promena samog čoveka putem sredstava za genomodifikaciju.
Zato, mislim, kada su ti momci pokrenuli proces, računali su da može doći do ozbiljnih problema. I Švab je pisao o opasnostima na putu tog velikog reseta. Jedna od opasnosti je da se proces može otegnuti. Tako je i bilo. Druga, ako jedna od tri velike države izađu iz njega, to jest, SAD, Kina ili Rusija. I treća – masovni protesti. Iskreno govoreći, nisam verovao da će na Zapadu doći do takvog otpora ovim procesima. Nisam očekivao „konvoje slobode“ u Kanadi, u Americi.
Pretpostavljao sam da se zapadni čovek odavno pretvorio u mekušca, u nesposobnjakovića s kojim se može manipulisati.
No svi ti događaji zajedno: usporeni tempo vakcinacije; to, što Kina i Rusija ne trče poskakujući (od sreće) u tom procesu; to, što se pojavio oštar otpor celom procesu – sve to je prinudilo ove ljude da pribegnu nekim drugim sredstvima. Zato što, ako odstupe, izgubiće od onog dela svetske vrhuške čiji je jedan od činovnika Tramp. I u ovakvoj situaciji potrebno im je nešto drugo. Na primer rat, koji može isprovocirati glad. A glad je smanjivanje potreba, pooštravanje kontrole.
I zato mislim da će se oni potruditi da iskoriste vojnu operaciju u Ukrajini maksimalno. Postaraće se da se ona maksimalno produži. Otuda pomoć u oružju. To je takva, polifunkcionalna stvar. Oni slabe Rusiju, stvaraju zid između Rusije i Kine s jedne strane, i Evropske unije s druge. Pri čemu to čine rukama atlantskih vrhuški Evropske unije. Reč je o vrlo ozbiljnoj igri. Iznenađujuće je da lokalna vojna operacije Rusije u Ukrajini može rešiti sudbinu u narednih 15-20 godina. I može – s jedne strane, ubrzati proces resetovanja, a s druge – može ga slomiti.
Govorili ste o gladi; hteo bih da primetim da Rusija s Ukrajinom kontroliše približno 25% svetskog izvoza pšenice i približno 96% svetskog izvoza suncokretovog ulja.
Andrej Fursov: Oni će se postarati da produže konflikt da bi uništili setvu.
Postoji još jedan aspekt, koji se do sada nije ostvario, ali, kako shvatam, predstavlja jedan od scenarija. Ako situacija dođe u ćorsokak, kako se kod nas kaže, i Rusija povuče kočnicu, zatvori gasovod, i još prekine isporuku đubriva, koje u ogromnim količinama ide u Evropu – upravo je to vaša prognoza o gladi i na evropskom kontinentu.
Andrej Fursov: Povodom đubriva. Stvar je u tome što su poslednjih šest meseci firme koje proizvode đubrivo naglo podigle njegovu cenu. I zahvaljujući tome na dobitku su krupni agroholdinzi, ali gubi mali i srednji agrobiznis, farmeri gube. To zaista postaje faktor naglog povećanja cena prehrambenih proizvoda, što je jedan od sastavnih delova velikog reseta. Zato što kvalitetne hrane treba da bude za 15-20% onih koji su na vrhu. Ostalima – meso od skakavaca i crva i iz 3D.
Protiv Hitlera su se u Evropi, rame uz rame s Rusima, borili samo Srbi. Ukrajinu su trideset godina pripremali kao anti-Rusiju
Takva masovna reakcija, Evrope pre svega, na konflikt u Ukrajini – proizvod je medijske manipulacije? Ili je zaista posledica dvogodišnjeg sedenja u pandemiji? Što su se Evropljani toliko upregli za Ukrajinu? Šta će im Ukrajina?
Andrej Fursov: Do Ukrajine im nije stalo, stalo im je do Rusije. Za mene je bila vrlo karakteristična fraza koju je pre nekoliko godina izgovorila Ursula fon der Lajen, ona žena s licem komunalne sindikalistkinje. Izabrala je dan 22. jun i rekla da s Rusijom treba razgovarati s pozicije sile. Nije slučajno izabrala 22. jun. U pravu ste kad govorite o dve godine sedenja zbog pandemije. Ali stvar je u tome što su planovi Evropske zajednice vezani za Ukrajinu davno napravljeni. I Ukrajinu su poslednjih trideset godina spremali kao anti-Rusiju. Mislim da u osnovi toga leži želja za revanšom.
Budućnost. S vaše tačke gledišta, u ovom haosu, u ovom sukobu koji može imati najstrašnije posledice, oni koje zovete Anglosasi – da li uopšte postoje? Da li su oni subjekti? Da li oni mogu da pobede ili ne mogu?
Andrej Fursov: Anglosasima zovem Angloamerikance, na to mislite?
Ne. Biću precizniji. To je tema koja se pojavila, verovatno, poslednjih mesec-dva. Ovde su mnogi počeli da prave konspirološke verzije o tome da je Amerika takođe ostarila, kao i stara Evropa. A Britanija, obrnuto, stekla novu mladost. I sve konce u Evroaziji sada povlače Englezi. Oni sve huškaju, oni rasplamsavaju ratni požar. I žele da pokopaju Nemačku koja će i prva stradati u ovom konfliktu.
Andrej Fursov: Ne, nije tako. U svoje vreme Rods je postavio zadatak da vrati Sjedinjenim Državama neku globalnu britansku imperiju. No, istorija je pošla u sasvim drugom pravcu. Sinhronizovanim udarcima, ne dogovarajući se, ali shvatajući šta radi partner, Sovjetski Savez i SAD su 1956. godine naneli smrtonosni udarac Britanskoj imperiji, posle kog su Britanci imali dve varijante: ili da tiho umru, ili da stvore nevidljivu finansijsku imperiju. Kad govorimo o SAD i Velikoj Britaniji potrebno je razumeti da, osim toga što postoje dve države – SAD i Velika Britanija – postoje i klanovi, anglo-američki i američko-engleski, koji imaju svoje interese. Pri tome, deo američkog establišmenta je orijentisan na britanske klanove a deo britanskog na američke. To su vrlo složene, isprepletene veze. Osim toga, situaciju usložnjava i činjenica da su razni klanovi, klanovi iz različitih zemalja zastupljeni u istim strukturama. To jest, oni se slažu kao Ojlerovi krugovi – negde se bore međusobno, a negde se bore zajedno. Uzgred, isto se dešava i po državnoj liniji. Laburistička vlada Velike Britanije, posle Drugog svetskog rata, da bi malo usporila Amerikance, prodala nam je sjajne, u tom trenutku najbolje na svetu, avionske motore i na korejskom nebu su sovjetski piloti uništavali Amerikance koristeći upravo te motore. U isto vreme, početkom 50-tih godina, američka i sovjetska obaveštajna služba snabdevale su malajske pobunjenike – a to su pre svega bili etnički Kinezi – u borbi protiv Britanske imperije. To jest, ovde je sve tesno povezano. Britanci su se zaista, vrlo aktivno, podizali ovih poslednjih 40-50 godina. Oni su zaista uspeli u mnogo čemu. No, reći da Britanci drže konce – bilo bi preterano. U svetu postoji nekoliko grupa koje su međusobno povezane kao Ojlerovi krugovi. Negde rade zajedno, negde se bore međusobno.
Što se tiče Nemačke, Nemačka uopšte nije subjekt – ona je protektorat SAD, pre svega. No, postoje različiti nemački klanovi – Prusi, Bavarci. Postoje i apsolutno probritanski klanovi. To jest, slika ovih međusobnih odnosa i uticaja je značajno složenija. Ali, ako govorimo o Evropi, zaboravivši na tren Britance, onda bezuslovno postoji težnja da se preobrati… Evropska unija nije politički subjekt. U istoriji je bilo nekoliko pokušaja da se stvori Evropska unija. Poslednji pokušaj, koji je skoro uspeo, bio je Hitlerov. Hitlerova Evropska unija. I Sovjetski Savez nije ratovao samo sa Trećim rajhom, već sa Hitlerovom Evropskom unijom. U svoje vreme Meljnik-Botkin, šef specijalne službe Francuke u doba De Gola, u jednom od svojih poslednjih intervjua, kad je već bio u penziji, rekao je, obraćajući se Rusima: Ne budite u zabludi – Francuzi vam nikada neće oprostiti što ste razbili Napoleona pre 200 godina. Duboko verujem da Evropska unija u celini, a ne samo Nemci, nikada neće oprostiti Rusiji što je razbila Hitlera. Zato što je cela Evropa legla pod Hitlera i jedini koji mogu reći da su stajali rame uz rame s Rusima u toj borbi su – Srbi. Svi ostali su legli pod Hitlera. A mi smo tog Hitlera pobedili. Evropska unija nam to nikad neće oprostiti.
I postoji još jedan momenat. Fjodor Ivanovič Tjutčev jednom prilikom je rekao da je pojavom imperije Petra Velikog imperija Karla Velikog u Evropi nemoguća. To jest, rodila se Ruska imperija i zato je ujedinjenje Evrope u duhu Karla Prvog nemoguće. Ispostavilo se da je bio potpuno u pravu. Obratite pažnju: kad je Evropska unija konačno stala na noge? Kad je razrušen Sovjetski Savez. To jest, rastuća Rusija i opadajuća Evropska unija su spojeni sudovi. I u Evropskoj uniji to odlično shvataju. Pogotovu što iz brojnih razloga Evropska unija puca po šavovima. Zato neprihvatanje Rusije od strane tih ljudi nosi duboki istorijski karakter. Ne kod svih, ali kod elite – da.
U tom slučaju objasnite: mržnja ujedinjene Evrope prema Rusiji, ako sam dobro shvatio, sistemska je, vekovna i, uopšteno, treba je prihvatiti kao datost. No, u tom slučaju, teorijski, Angloamerikanci bi, situaciono, trebalo da budu naši saveznici. A Englezi nastupaju kao Čapajev – napred, na konju.
Andrej Fursov: I da i ne. Obratite pažnju, mi smo vrlo često zajedno s Engleskom ratovali, i protiv Napoleona i protiv Hitlera. Neki čak kažu da je to zato što je Rusija bila kriptokolonija Velike Britanije. To je glupost. Zapravo Velika Britanija i Rusija, kako god se ona zvala, dve su vodeće države. I obe su bile zainteresovane da ne postoji jak evropski centar, bila to Nemačka ili Francuska. Zato su zajedno lomili Napoleona, zajedno lomili Vilhelma, Hitlera. No, kada bi se ovi periodi završili Rusija je automatski postajala neprijatelj Britanaca. I sada kod Britanaca imamo vrlo zanimljivo tkanje. Britanci, gradeći svoju nevidljivu finansijsku imperiju… imaju nekoliko baza. Jedna je – Južna Kina, druga – Bliski Istok i oni žele da vrlo aktivno uđu u Zakavkazje i pomognu Turskoj.
No, u Srednju Aziju će im biti vrlo teško da uđu, tamo Kina i Turska igraju svoje igre. I, tu je još, prirodno, Istočna Evropa. I, upravo ovde su se sudarili i s Evropskom unijom i s Amerikancima. Pre nedelju-dve izneo sam pretpostavku da Amerikanci, kojima nije u interesu suviše snažan razvoj ove nevidljive britanske finansijske imperije, mogu učiniti s Britancima ono što su im već učinili 1956. godine, za vreme Suecke krize. Amerikanci su tada stvorili kod Britanaca snažan utisak da će ih podržati u slučaju krize. Ali, čim je Hruščov obećao dve divizije dobrovoljaca i podsetio da Sovjetski Savez takođe poseduje nuklearno oružje, Britanci su otrčali kod Ajzenhauera da traže pomoć, a Amerikanci su im hladno odgovorili da oni ne podržavaju kolonijalne imperije. I ako se u Ukrajini sada dogodi ono što su Rusi zamislili, to potpuno uništava britanski plan stvaranja bloka Poljska-Ukrajina-Turska-Velika Britanija. Zato što Ukrajina ispada iz ovog društva. I to slama britansku igru. Ko pobeđuje? Pobeđuju Amerikanci.
Evropska unija nije politički subjekt
Pobeđuju Amerikanci. A poričete li da je Evropa, kontinentalna – subjekt? To jest, oni će u svakom slučaju nastradati kako god se razvijao ovaj sukob.
Andrej Fursov: Da, oni će u svakom slučaju postradati. Zato što nisu politički subjekt. Uopšteno, u Evropi postoji jedna država koja liči na politički subjekt. To je Francuska, koja poseduje dve atomske centrale i atomsko oružje. No, Francuska sa masom stanovništva koje nije bele rase je zemlja s kojom se lako može manipulisati. No, to ne znači da evropski finansijsko-aristokratski klanovi ne igraju veliku ulogu u velikoj igri. To znači da Evropska unija i pojedine zemlje ne igraju, ali klanovi i te kako igraju. Mi smo fiksirani, potpuno idiotski, na apsolutno bezopasne – dobro, bezopasnih struktura tamo nema – na čudnu strukturu kao što je Bilderberški klub. No, postoji, na primer, struktura o kojoj se kod nas ne piše, recimo – „Klub ostrva.” „Klub ostrva” je zatvorena struktura kojom uvek upravlja jedan engleski lord, i uvek – lihtenštajnski vojvoda. No, važno je reći da lihtenštajnske vojvode imaju poseban položaj u evropskoj aristokratiji, mnogo jači nego porodica Grimaldi i luksemburške vojvode. Osim toga, postoje i druge strukture. To jest, kad govorimo da Evropa nije subjekt, mislimo da nije subjekt na nivou država i Evropske unije. Ali, postoje subjekti u obliku zatvorenih nadnacionalnih struktura. I one imaju svoju igru.
I to je deo svetske vlade, izvinjavam se, nije ironično, to je pitanje.
Andrej Fursov: Sergeje Aleksandroviču, nikakve svetske vlade ne može biti zato što je svet suviše složen da bi se njime upravljalo iz jednog centra. Postoje različite grupe.
Razumem, mrežna struktura, nekoliko centara.
Andrej Fursov: Da, potpuno tačno. Postoje različite strukture, one imaju međusobne odnose koji se protežu, mnogi se problemi protežu i kaleme na današnju situaciju, mnogi problemi protežu se iz drevnih vremena, tako da običnom čoveku izgledaju kao ludilo nekih eksperata kad o tome progovore. Postoji mnogo protivrečnosti unutar, da tako kažem, evropske aristokratije – to su protivrečnosti između potomaka Karolinga i Merovinga.
LJudi se pitaju kakvo to značenje ima (danas)? Ali za ove ljude ima značenje. Zato što ti ljudi misle o tome vekovima. I za njih je to problem krvi i problem uništenja Merovinga od strane Karolinga i rimskog pape – njima je to bilo juče. To je uvreda.
Kinu čini devet do dvanaest klanova
I ovde prelazimo na drugu državu, ukorenjenu u milenijumima – na Kinu, koje nema u vašim razmišljanjima. A gde je Kina?
Andrej Fursov: Kine ima u mojim razmatranjima. Sada smo govorili o Evropi i Americi. Kina igra svoju igru. Nikad nisam bio pristalica mišljenja da će Kina biti globalni lider u XXI veku. Kina ima masu ograničenja. NJeno glavno ograničenje sastoji se, po mom mišljenju, u sledećem: što je Kina ekonomski uspešnija, njeni socijalni i politički problemi su veći. Kinu, po različitim ocenama, čini 9-12 regionalnih klanova. I Kini nije garantovano da, u slučaju velikog ekonomskog uspeha, recimo, južnog dela, koji je povezan, uzgred, sa Britancima još od vremena Prvog i Drugog opijumskog rata, povezan upravo sa Britancima, a ne Amerikancima… sa Kinom uopšte, nije tako prosto i nije tako jasno, kao što izgleda na prvi pogled.
Svi ti razgovori o tome da će Kina biti lider u XXI veku mene podsećaju na razgovore s početka XX veka o tome da će, za dvadeset godina, Rusija sve „zgaziti”. Rusija se, zaista, burno ekonomski razvijala, ali taj burni razvoj je lomio Rusiji socijalnu kičmu. Ako ste zaboravili, bilo je takvih razgovora i o Japanu, 70-tih godina, da će Japan u narednih dvadeset godina… Japan su SAD 90-ih godina oborile jednim karate udarcem. I Japan je takav i ostao.
Uzgred, nije slučajno Švab u svojoj knjizi primetio da sve države treba da smanje svoje potrebe, da smanje ekonomski rast. Za najnerazvijenije zemlje to će biti patagonizacija (Patagonija je najnerazvijeniji deo Argentine). A za najrazvijenije zemlje to će biti japanizacija, to jest, stanje u kom se Japan našao devedesetih godina.
Ni Japan ni Rusija nisu postali lideri uprkos prognozerima. Isti slučaj je s Kinom. Vremenom će ona imati sve više problema. Nisam siguran da će se s njima izboriti. Mislim da Kina uz aktivnu spoljnu politiku, uz rešenje problema s Tajvanom, uz dobre odnose sa Rusijom, može izgraditi svoju zonu u Aziji i onemogućiti Japance da oni to učine. Ako se sećate, Japanci su imali takvu koncepciju – velika azijska sfera zajedničkog cvetanja. I Kina može pokušati isto da učini. No, za to su joj potrebna ruska leđa i stalna napetost u odnosima sa SAD.
Ona je apsolutno neizbežna. Neki tvrde da je učešće SAD u Drugom svetskom ratu bio upravo rat sa Japanom za ono što nazivaju Pacific region. Nije u pitanju nikakva zaštita demokratije i tolerancije. Nisu oni marili ni za Hitlera, ni za ostale.
Andrej Fursov: Naravno.
Otuda pitanje: očigledno da je sledeći korak pretvaranje Kine u taj isti, imperatorski Japan, koji pretenduje na ceo Pacific region. Zar ne? Po toj logici Rusija i Evropa nalaze se negde na periferiji.
Andrej Fursov: Da. Ali postoji još jedna stvar. Samo ako se Kina ne raspadne na delove. Ove godine će se održati kongres Komunističke partije Kine. Jedna varijanta razvoja je: Si Đinping pobeđuje svoje oponente, takozvane „komsomolce”. Druga varijanta: ne pobeđuje. I ovde počinju sasvim druge igre.
Sada se govori o multipolarnom svetu. Svet još nije postao multipolaran do kraja, no, u multipolaran se već pretvara. Svet ulazi u zonu haosa, gde je vrlo teško prognozirati. Iz igre tenis, svet se pretvara u igru skvoš. A iz šaha – u igru go. I ovde, s jedne strane, imamo vrlo zanimljive rasporede, koji će se, međutim, vrlo brzo menjati. Pri tome, za ovakvu haotičnu situaciju karakteristično je da i najmanji uzroci mogu izazvati velike posledice. Zato je potrebno pažljivo pratiti i najmanje pokrete, najmanje promene. U situaciji ravnoteže dovoljno je da leptir sleti na jedan tas i sve će krenuti na drugu stranu. Ovde naglo narasta uloga ne slučajnosti, već bih rekao – uloga događaja.
O Južnoj Americi
Želeo bih da usmerim vašu pažnju na novosti koje su svi ignorisali. Bolsonaro je demonstrativno doputovao u Moskvu i demonstrativno odbio da podrži sankcije. A danas je to isto učinio Meksiko – uopšteno, protektorat SAD. Šta nam ovo govori? Da li to može biti taj leptir?
Andrej Fursov: Ja mislim da to ne može biti taj leptir. Što se tiče Meksika, naravno, on je u većem stepenu država nego Kolumbija, no država Meksiko je zbir narkokartela. Ako je Kolumbija dva velika narkokartela i vlada, onda je Meksiko, ipak, nešto drugačije. S Brazilom je situacija složenija. Ali i Meksiko i Brazil rešavaju svoje probleme. NJima kao da je vrlo ugodna situacija globalnog haosa, globalna mutna voda u kojoj se može loviti riba.
Uticaj SAD u tom istom Meksiku i Brazilu je ogroman. Pa sam posmislio kako je to prošlo bez Bajdenovih emisara. Možda je to samo deo igre?
Andrej Fursov: Može biti. Stvar je u tome što je svetska vlast konstruisana lukavo. U igri su sve varijante. No, može biti i savršeno… Bolsonaro je vrlo emotivan čovek, burno reaguje. Jednom sam razgovarao s Leonidom Vladimirovičem Šebrašinom, i on mi kaže da ne treba u svakoj akciji videti zlu nameru, to može biti i elementarna glupost. Na to sam mu odgovorio: stvar je u tome što je glupost najbolja forma u koju se može sakriti zla namera. Može biti i ovako i onako. Vi možete biti potpuno u pravu da je u pitanju deo neke igre. A možda to nije igra.
Rusija i Turska
Ostaje nam još jedan ambiciozni igrač, koji se još nije ispoljio – Turska, drug Erdogan. Da li je on uopšte subjekt, da li je samostalan? Ili je pion u rukama Londona?
Andrej Fursov: Kao regionalni igrač on je subjekt, što se tiče igara kod nas u Zakavkazju, u Srednjoj Aziji delimično; no, on je, sigurno, deo britansko plana. Tačnije, britansko-američkog. I Amerikanci i Britanci imaju jednu slatku naviku: ako se pripremaju da učine neku gadost, počinju da „guraju”, da uzdižu ljude koji su povezani s tim regionima – neposredno ili posredno. Na primer, kad su odlučili da unište socijalistički lager preko Poljske, odjednom se pojavio Zbignjev Bžežinski, pojavio se Poljak kao rimski papa. I pojavilo se mnogo katolika uključujući i Kejsija – šefa CIA u Reganovoj administraciji. Isto je bilo sa Tenetom i CIA kad su uništavali Srbiju, koristeći za to Albaniju.
Želim da podsetim ko je bila u poslednje vreme šefica CIA – istina, već su je smenili, no reč je o osobi koja je radila u Turskoj, Azerbejdžanu. I Mur, koji je na čelu MI-6, bivši je specijalista za Tursku, koji sakuplja turske tepihe, koji navija za turske klubove, koji govori da je Erdogan njegov prijatelj. I kad su ove ljude postavili u CIA i MI-6 meni je postalo savršeno jasno da će udar biti u Zakavkazju, na liniji Azerbejdžan-Karabah.
Svakako, Erdogan će se truditi da igra svoju igru, no on je uključen u mnogo širi projekat. Setite se, u „Nautilusu” je postojao princip – pokretno u pokretnom. Erdogan je pokretni element u pokretnom britanskom projektu. Uzgred, to ne znači da u nekom momentu Erdoganovi interesi ne mogu doći u protivrečnost s britanskim interesima. Mogu, sasvim. No, Erdogan im je još uvek potreban.
A čime možemo objasniti praktično samoubistvo „Britiš petroleuma“ koji je, izašavši iz „Rosnjefta“ – napominjem, imali su 19 procenata – jednostavno prestao da bude veliki igrač na energetskom tržištu?
Andrej Fursov: To je za mene zagonetka. Možda će nam uskoro postati jasno u čemu je stvar.
„Duboka vlast“, a ne „duboka država“
Da li će Francuzi ostati u ruskoj energetici?
Andrej Fursov: Kad govorimo o protivrečnostima u savremenom svetu, zbog nečeg smo usmereni na probleme države. Ne razmišljamo da postoje transnacionalne korporacije koje imaju svoje interese, da postoje zatvorene strukture, da postoje klanovi. I, osim toga, šta je to „duboka vlast“? To je mnogo tačniji termin nego „duboka država“ u savremenom svetu. Duboka vlast je forma međusobnih uticaja države i zatvorenih nadnacionalnih struktura. Pri tome, duboka vlast nastaje, praktično, istovremeno sa državom i zatvorenim nadnacionalnim strukturama. Zbog toga, kad izučavamo savremeni svet, moramo otvoriti četvoro očiju dok posmatramo državu, zatvorene strukture, transnacionalne kompanije i duboku vlast.
Osim toga, u ovom sistemu često autonomnu ulogu igraju specijalne službe i sindikati kriminalaca. To jest, današnja faza svetske borbe za vlast, informacije i resurse – predstavlja fantastično zanimljiv svet, u kom je mnogo igrača. I svaki put kad bacite kockice – raspored je potpuno drugačiji.
Na našem “Telegram” kanalu možete pratiti naše odabrane najbolje vesti i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama. “Telegram morate instalirati na mobilnim telefonima preko Play Prodavnice. OVDE
(Srodstvo po izboru, Stanje stvari)
