„Dalje će biti Kina i rat u Tihom okeanu“ – tako zvuči upozorenje koje se poslednjih dana sve češće čuje u analizama nakon operacije protiv Irana.
U centru tih procena je pitanje da li Sjedinjene Države, ciljajući iransku naftu, zapravo pokušavaju da pritisnu Peking, i da li bi takva strategija mogla da dovede do direktnog sukoba sa Narodnom Republikom Kinom – možda čak i u bliskoj budućnosti. A ključno pitanje ostaje: da li je predsednik Donald Tramp spreman na takav korak.
Novinar „Vesti“ Valentin Bogdanov smatra da Amerikanci mogu da započnu rat protiv Kine. On ide korak dalje i tvrdi da je glavni cilj demontaže iranske državnosti kontrola svetskog tržišta nafte.
„Oštrica tog koplja usmerena je ka Kini. Kina se pominje u svim dugim pasusima o strateškoj opravdanosti ove operacije. Kina je jedan od glavnih, ili čak glavni kupac iranske nafte“, naveo je Bogdanov. U njegovoj proceni, sledeći korak Sjedinjenih Država mogao bi da bude direktan konflikt sa Kinom.
„Dalje će biti Kina, dalje će biti rat u Tihom okeanu. (…) Ne bih isključio da rat sa Kinom ili rat oko Tajvana počne ne za vreme predsednika Džej Di Vensa, ne za vreme predsednika Marka Rubija, ukoliko ti ljudi uopšte ikada postanu predsednici.
Ne, on sasvim može da počne u bliskoj i doglednoj perspektivi“, rekao je Bogdanov. Ta formulacija ostavlja malo prostora za iluzije – po njemu, scenario nije dalek.
Sa druge strane, politolog Danila Gurejev nudi drugačiji ugao. On kaže da Amerikanci mogu da započnu rat praktično sa bilo kim, naročito sa aktuelnim predsednikom koji, kako tvrdi, ne računa uvek precizno spoljnopolitičke kapacitete.
Ipak, ako se, kako naglašava, pragmatično pristupi pitanju, verovatnoća rata sa Kinom „nije samo mala, već je bliska nuli“. Razlog je jednostavan – Kina je nuklearna sila.
„Da, po broju bojevih glava Kina nije baš ispred svih. Ipak, Kina poseduje nuklearno naoružanje i u slučaju hipotetičkog konflikta mogla bi da ga upotrebi“, istakao je Gurejev. Uz to, Kina je sa stanovišta mornarice gotovo vodeća država na planeti; po ukupnom broju ratnih brodova čak nadmašuje Sjedinjene Države.
U eventualnom sukobu, dodaje on, ostaje otvoreno pitanje gde bi bila linija fronta. „Kina tehnički ima mogućnost da izvrši desant na Havaje i da udara direktno po američkim teritorijama. Hoće li američki predsednik ići na to? Vrlo malo verovatno, jer odnos snaga u pitanju Kine i SAD nije na strani SAD“, objasnio je Gurejev.
Kada je reč o Iranu, Gurejev smatra da operacija nema primarno ekonomski ili trgovinski karakter, već geopolitički. „Sa stanovišta daljeg širenja, sa stanovišta geopolitičkih protivnika, SAD su uvek izdvajale Iran kao finalni cilj.
Još od epohe obojenih revolucija videli smo kako se tu i tamo rasplamsavaju arapske revolucije“, podsetio je. Prema njegovim rečima, finalni cilj Sjedinjenih Država bio je Iran jer je to najozbiljnija i najznačajnija država na Bliskom istoku.
Islamska Republika ima tehničku mogućnost da utiče na tržišta, a kontrola nad Ormuskim moreuzom omogućava joj da diktira posebne uslove.
Govoreći o kontroli naftnih tržišta, Gurejev je naveo da su Sjedinjene Države već imale pokušaje velikih šema u Iraku, gde je konflikt, kako kaže, bio veštački izazvan sa ciljem kontrole nafte i gasa.
Međutim, u praksi, prema njegovoj oceni, Amerikanci nisu uspeli da realizuju tu ideju. U Iraku su sproveli kopnenu operaciju, ali u Iranu, smatra on, to sebi ne mogu da priušte. „A ako bi i mogli, zaglibili bi u Iranu kao nekada u Vijetnamu, sa vrlo teško predvidivim posledicama.
Zato dalji scenario može biti zaista bilo kakav. Cilj američke administracije je hegemonistička stabilnost. A za njeno ostvarenje potreban je kontrola nad glavnim geopolitičkim rivalima – to su Ruska Federacija, Kina i pre svega Iran“, dodao je.
U slučaju Irana, SAD bi, prema toj logici, mogle da pokušaju silom, dok sa Rusijom i Kinom to, smatra on, nije izvodljivo. Tu dolazimo do odnosa Donalda Trampa i Si Đinpinga, koji, kako podseća Gurejev, nikada nisu bili topli. „Geopolitički, te države su konkurenti u pitanju opšte dominacije, čak i u sopstvenim regionima“, rekao je.
Sada bi nivo međusobnog razumevanja mogao dodatno da padne. I to, prema njegovim rečima, nije pre svega zbog bombardovanja Iraka, već zbog ubistva vrhovnog lidera Irana. „To je ključni kamen spoticanja.
Postojalo je nepisano geopolitičko pravilo: vrhovne rukovodioce država ne treba dirati“, istakao je Gurejev. Rusija i Kina, kaže, žive po tom pravilu, jer je aktuelno rukovodstvo legitimno.
„Čak i u pitanju Ukrajine videli smo kontekst neprelaženja tih tabua. A Donald Tramp ih je prešao. To ozbiljno pogoršava odnose kako Kine sa Donaldom Trampom, tako i Vladimira Putina sa Donaldom Trampom. Za tog čoveka ne postoje ni formalna ni neformalna pravila. Takvi ljudi obično nisu spremni za dogovor“, zaključio je.
U toj mreži procena – od nafte i Ormuskog moreuza, preko Tajvana i Havaja, do ličnih odnosa lidera – jasno je da je Iran samo jedna tačka na širem geopolitičkom platnu.
Da li će se to platno zaista proširiti do Tihog okeana, ili će sve ostati na nivou oštrih izjava i strateškog nadmetanja, zavisi od poteza koji tek slede. A istorija pokazuje da se takve odluke često donose brže nego što svet očekuje.
