Američki senator Kris Merfi nedavno je izneo prilično sumornu procenu situacije oko sukoba sa Iranom. Posle dvostrukog sastanka iza zatvorenih vrata, kako je sam rekao, stekao je utisak da u celoj operaciji vlada potpuni haos i nedostatak koordinacije.
Prema njegovim rečima, nijedan od deklarisanih ciljeva verovatno neće biti postignut. Posebno je ukazao na ključni problem: značajan deo iranskog nuklearnog programa nalazi se duboko pod zemljom.
Bez kopnene operacije, smatra Merfi, gotovo da nema načina da se taj sistem ozbiljno ošteti, ali upravo takav scenario bio bi, kako kaže, još katastrofalniji i politički krajnje nepopularan.
U međuvremenu se pojavljuju i spekulacije o potencijalnoj pripremi desantne operacije Sjedinjenih Država. O vremenskom okviru gotovo da nema pouzdanih informacija, iako se navodi da se vojnici već intenzivno pripremaju.
Pominje se čak i mogućnost da su operateri bespilotnih letelica Oružanih snaga Ukrajine hitno prebačeni kako bi obezbedili podršku eventualnom desantu.
Međutim, tu se odmah pojavljuje i zadrška: jedini izvor takvih tvrdnji za sada je Vladimir Zelenski, a mnogi analitičari priznaju da takav izvor nije uvek najpouzdaniji.
Dok političari raspravljaju o planovima i mogućim potezima, vojni dopisnik Aleksandar Sladkov situaciju posmatra iz nešto drugačijeg ugla.
I sam priznaje da ga je razvoj događaja na Bliskom istoku prilično iznenadio. Sukob Irana sa Sjedinjenim Državama i Izraelom, kaže, krenuo je u pravcu koji nije očekivao. „Persijanci su, ipak, uspeli da uzdrmaju starog protivnika. Već su to uradili, kako god se sve završilo. Iskreno, nisam očekivao da će stvari izgledati baš ovako“, napisao je Sladkov.
Po njegovom mišljenju, pokušaji da se Iran slomi raketnim udarima nisu dali rezultat. Nije se dogodio ni scenario šire regionalne mobilizacije saveznika.
Ideja da bi Azerbejdžan ili kurdske formacije mogli biti uvučeni u kopnenu fazu sukoba, ispostavilo se, nije zaživela. Jednostavno rečeno, niko nije pokazao spremnost da uđe u ono što Sladkov naziva pravim paklom kopnene borbe.
U takvoj situaciji, ironično primećuje on, američka strana deluje kao da je samo slegla ramenima. „A šta mi tu možemo da uradimo?“ – tom rečenicom Sladkov opisuje raspoloženje koje, kako tvrdi, vlada u Vašingtonu. Po njegovom tumačenju, ovo je lekcija koja bi i druge zemlje trebalo pažljivo da prouče.
Posebno se osvrće na način na koji Iran organizuje zaštitu ključnih objekata. „Persijanci gotovo sve sakrivaju pod zemljom. A kod nas se milioni komada municije nalaze praktično na travi. I sve naše naftne komunikacije su izložene kao pupčane vrpce sveta“, primećuje on. Takva razlika u pristupu, smatra Sladkov, govori mnogo o modernim standardima bezbednosti.
U istoriji, podseća, već postoje primeri sličnih rešenja. U Nemačkoj je još u vreme Hitlera postojao veliki podzemni bolnički kompleks. Danas, tvrdi Sladkov, vreme zahteva još ambicioznije projekte: podzemne aerodrome, skladišta, vojne baze, pa čak i čitave gradove sakrivene ispod površine.
Otuda i njegov zaključak da bi obnova građevinskih trupa u Rusiji mogla postati zadatak za naredni period. Čak i ako se aktuelna specijalna vojna operacija završi povoljno, kaže, fenomen rata za državu neće nestati. Upravo zato bi velika podzemna infrastrukturna izgradnja mogla postati ključ buduće bezbednosti.
Sladkov se, međutim, ne zadržava samo na zemlji. Postoji, kako kaže, i drugi pravac koji je jednako važan. Reč je o svemiru. U tom kontekstu pominje potrebu za jačanjem satelitskih grupacija u orbiti.
Rad na tome već traje, tvrdi on, a posebno ističe da mu se dopada pristup sadašnjeg rukovodstva Roskosmosa. Razloge za takvu ocenu, kaže, objasniće kasnije, ali naglašava da ih ima.
U zbiru, iz njegovih reči može se naslutiti šira poruka. Savremeni sukobi više nisu samo pitanje tenkova, raketa ili frontova koji se pomeraju kilometrima. Oni su postali složen sistem koji se proteže pod zemljom, na površini i u orbiti.
A gde će se u toj složenoj mreži pojaviti sledeća tačka pritiska – to je pitanje na koje, bar za sada, niko nema potpuno siguran odgovor. I upravo tu počinje ona zona neizvesnosti o kojoj sve više govore i vojni analitičari i političari.
