Džordž Ades je bloger sa Kipra i pristalica Asada. On je pokušao da objasni ulogu Turske u sirijskom sukobu.
Pretpostavljam da je situacija u Siriji zbunila mnoge prijatelje i pokušaću da razjasnim neke zbunjujuće tačke.
Čini se da je Turska najkomplikovaniji element u tom sukobu, i počeću sa tim.
[adsenseyu1]
Turska, članica NATO-a i jedan od prvobitnih “voljnih“ partnera SAD-a u toj koaliciji protiv sirijskog naroda, bila je instrument za stvaranje ISIS.
Prekretnica je bila kada su Turci napravili grešku u obaranju ruskog „Su-24“ nad Sirijom, očekujući odgovor Rusije i direktno angažovanje NATO-a protiv Rusije, nadajući se da će oni (Turska) dobiti deo plena u Siriji.
Kada njihovi NATO saveznici nisu pokazali spremnost da podrže Tursku i izvuku je iz ćoška u koji se sama saterala, Erdogan je shvatio da ga bacaju u vatru, i počeo je da optužuje svoje bivše partnere za iste zločine u koje je i on bio umešan.
Erdoganovo “razotkrivanje“ nije dobro prošlo kod njegovih NATO saveznika koji su na brzinu skovali zaveru da ga zamene ljubaznijom lutkom. Međutim, lukavi Putin, koji nije odmah odgovorio očekivanom reakcijom na obaranje njegovog aviona i ubistvo ruskog pilota, video je priliku da “pridobije“ sada razočaranog Erdogana, tako što ga je obavestio o zaveri protiv njegove vlade i eventualno čak i njegovog života.
[adsenseyu4]
Naoružan informacijama od ruskih tajnih službi, Erdogan je uspeo da osujeti pokušaj državnog udara i oseća zahvalnost prema Rusiji, koja ne samo da ga nije kaznila što im je naškodio, već ga je spasila, i on se odmah izvinio ruskom narodu, i ponudio kompenzaciju porodici ubijenog pilota.
Odbačen od strane njegovih “prijatelja i saveznika“, Erdogan je pronašao zagrljaj dobrodošlice u rukama Putina koji mu je ukazao poštovanje koje odgovara egu “sultana“ i upoznao ga sa svojim iranskim prijateljima koji su mu takođe ukazali poštovanje za kojim je žudeo.
Erdoganov iznenadni preokret je bio podstaknut njegovim instinktom za samoodrživost, ali je on dovoljno lukav da ne napušta ogradu u kojoj se nalazi i nastavlja da iskorišćava geografski položaj svoje zemlje u svoju korist tako što igra sa oba kraja protiv sredine.
Pretnje o zatvaranju NATO baze „Incirlik“ su primorale Amerikance da potraže nove saveznike u regionu, jer se Erdogan pokazao nepredvidivim, nepouzdaim i previše svadljivim, za razliku od ostatka američkih saradnika.
[adsenseyu1]
ISIS je iskorenjen od strane koalicije na čelu sa Rusijom i nikakve namerne greške od strane SAD-a kako bi pomogli toj terorističkoj organizaciji ih nisu mogle spasiti. Slobodna sirijska vojska (FSA), kojoj su Amerikanci takođe pomogli da sruše Asada i generalno destabilizuju Siriju, pokazali su se ili neefikasnim ili lojalniji Turskoj nego SAD, jer su veliki broj njih bili Turkmeni.
CIA je prepoznala ambicije kurdske manjinje u Siriji za formiranje svoje sopstvene države i iskoristila to. Obećavajući nesretnim Kurdima svakave pogodnosti u budućoj Siriji, pridobili su ih i počeli da ih oblikuju u pravu vojsku sa modernim oružjem i američkom obukom.
Ovaj potez SAD-a se može pokazati kao poslednja kap koja će preliti čašu, bar što se tiče saveza između SAD i Erdoganove Turske. Kurdi su anatema za Tursku uopšte i posebno za Erdogana, koji ovaj poslednji potez Jenkija vidi kao još jednu izdaju njihovog “prijateljstva“.
Ono što sada imamo je Turska koja okuplja sve preostale FSA (oko 20.000 njih), i oko 1.000 bivših boraca ISIS-a koji nisu smatrani dovoljno važnim da ih američka vojska odvede na sigurno, i postavlja ih na liniju fronta u svojoj “slavnoj“ borbi protiv Kurda u Afrinu, sa Turskom koja vodi sa zadnje strane i ograničava njihovu ulogu u bombardovanju iz vazduha, granatira sa druge strane granice i izdaje naređenja.
Afrin, kurdska enklava u severozapadnom delu Sirije, nije jedno od područja koje drže Kurdi u kojima su Amerikanci imali mnogo učešća i tamo nema američkih instruktora, tako da se turski potez tamo smatra bezbednim sa minimalnim rizikom.
I Rusija i Sirija su izrazile svoje “prigovore“ na učešće Turske na sirijskom tlu, ali ne preduzimaju neke ozbiljne korake da ih spreče u tome.
Amerikanci takođe nastavljaju da upozoravaju Tursku da se povuče, ali Afrin nije dovoljno velika pretnja njihovom novoosnovanom savezu i revidiranim planovima za Siriju. Međutim, Erdogan je napravio buku oko kretanja protiv drugih područja koje drže Kurdi, koja su Americi od velikog značaja i na kom ima američke vojske, i iako to više zvuči kao blef nego ozbiljna pretnja, Amerikanci čekaju i usmeravaju svoju pažnju na to.
Sada Sirijske demokratske snage (SDF) koje podržava SAD, iako se sastoje uglavnom od sirijskih Kurda, takođe uključuju mešavinu drugih grupa, poput bivših boraca FSA i onih članova ISIS-a koje je američko vazduhoplovstvo (USAF) spasilo.
Iako niko zaista nije zadovoljan učešćem Turske u Siriji, ruska koalicija prepoznaje prednost toga da ima dva bivša NATO saveznika, i bar za sada, spremni su da dozvole Turcima da nanesu neku štetu.
U ovom trenutku, bila bi potrebna kristalna kugla da se predvidi kako će se sve ovo odigrati, ali je prilično sigurno da vojni planeri i u Moskvi i u Vašingtonu vredno rade na planovima za vanredno stanje u ovoj teškoj situaciji.
Webtribune.rs[adsenseyu5][adsenseyu5]
