Vidimo sistematski rad na relativizaciji hrvatskog genocida („Pokolja“) – što je u punoj simfoniji s neoustaštvom u Hrvatskoj, a sve s filantropskim pozivanjem na regionalno pomirenje
„Građanski“ Beograd i ove godine obeležio je Oluju na uobičajeno sraman način. Reč je o medijskom zatrpavanju Oluje – te ključne deonice hrvatskog genocida (1–2). To zavrtanje, kako sam opisao lane, ima šest tačaka:
Prećutkivanje (o Srebrenici iz sveg glasa, o Oluji ni slovca);
Kriv je srpski nacionalizam („Milošević je prvi počeo“, „Krajišnici proterali Hrvate“);
[adsenseyu1]
Tuđman i Milošević sve dogovorili („Sloba hteo Krajišnike da naseli na Kosovo“);
Oluja nije genocid već, eventualno, etničko čišćenje (ali „dogovoreno“, znači, nekako polu-dobrovoljno, u krajnjem – nikom ništa, pojeo vuk magarca);
A i Srbijanci su ispali mućak („prodavali vodu za 5 maraka“, „TV BG1 puštao Vesnu Zmijanac“, „niko da izađe na ulicu“);
Ko nam je kriv što smo rasturili onakvu zemlju, srećom, moj Beograd je svet, naša divna YU-oaza.
Modernizovan srpski protivavionski samohodni artiljerijsko-raketni sistem PASARS-16 – VIDEOhttps://t.co/2PMUG4Skcb
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) August 24, 2020
Neki od selebritija, u međuvremenu, samo su promenili poziciju, ali zvuk ovog šestoglasnog graktanja ostao je jednako zaglušan.
Srđan Dragojević je, recimo, s pozicije br. 1 („šta to beše Oluja?“), prešao na poziciju br. 2: „Ako želimo da pričamo o zločinima hr. vojske u Oluji, moramo prethodno da pričamo o progonu Hrvata iz Krajine“.
Jedini problem ovakve relativizacije jeste što uvodi pravilo da se jedan progon opravdava prethodnim.
Onda se i progon Hrvata iz Krajine, valjda, može opravdati prethodnim progonom Srba iz Zagreba ili Zadra? („Zadarska kristalna noć“, „Otkos“, „Orkan“, „Pakračka poljana“/ „porodica Zec“…).
Plus što se progonom Srba iz 1995, onda, može opravdati i svaki sledeći revanšizam – kada se bude vraćala, recimo, naša zastava na kninsku tvrđavu.
[adsenseyu4]
Eto kolika je pamet beogradskih selebriti-mudraca.
Ali, doslednost i koherentnost nikada nisu stanovali u tim glavama. Zato kod njih u isto vreme važi:
Svako pominjanje Bratunca je relativizacija Srebrenice („Smešni ste s tim vašim `a šta su oni nama radili`, ahaha… Fašisti!“); ali, istovremeno je na snazi i:
Ko hoće o Oluji mora prvo o Škabrnji („A šta smo mi njima radili prethodno, to zaboravljate? Fašisti!“).
Oni su, razume se, u stanju da ovu dvomisao variraju do sutra – a da ne primete ama baš nikakvu protivrečnost:
„Bombardovali smo Sarajevo iz čista mira, odvratno!“;
„Ne mislite valjda da nas je NATO bombardovao iz čista mira, a-ha-ha!“
To je tipični „drugosrbijanski stečeni refleks posipanja pepelom po glavi“, što reče Lambros. Srbi su krivi i kad su zločinci, i kad su žrtve. Kad je Srebrenica, mi krivi. Kad je Oluja, opet mi krivi.
I naravno, nanovo se istakla komesarka Srbljanović. Ona je poznata po konfabulacijama, poput one o plavokosom dečaku, sa snimka iz Srebrenice, kojeg general Mladić miluje po glavi, e da bi detetova lobanja, zatim, bila pronađena tek stotinak metara podalje… Ju-ju-strašno, odvratni Srbi, patet-patet, šmrk-šmrk…
A kada je „plavokosi dečak“ nađen živ i zdrav – eno ga u Prohićima kod Srebrenice, naša spisateljica samo je prezrivo odmahnula rukom i rekla: „Pa šta, to je mogao biti i on.“
Ovoga puta, pak, Srbljanovićeva je u Blicu isfantazirala da je tvit Vladimira Đukanovića („Svima vama koji sunčate zadnjice po Hrvatskoj želim razlupan auto“) – jer, veli književnica, upravo „takva mržnja inspiriše i na konkretne korake“ – doveo do toga da su „bahati divljaci u Hrvatskoj kolima jurili i pretili Milanu Antonijeviću, samo zato što su mu videli beogradske table. Poslušala budala budalu“, objašnjava ona.
[adsenseyu1]
Čovek bi pomislio da naša suočarka ima nadnaravne spoznajne moći kojima je utvrdila da je upravo Đukanovićev tvit bio okidač koji je doveo do jurnjave za Antonijevićem.
Nevolja je, međutim, u tome što je incident s Antonijevićem bio dva dana pre Đukinog tvita (incident: 4. 8, tvit: 6. 8).
Ionako je bilo teško poverovati da su dvojica hrvatskih bilmeza pročitala Đukin tvit, sela u auto i pojurila Antonijevića. Ali, što je još bolje, Biljana od nas zapravo očekuje da poverujemo da su ove dobričine anticipirale šta će za dva dana da napiše Đuka, da su zbog toga proključale i rešile da se osvete prvom Srbinu na kog nalete.
„Pa šta, to je moglo biti i zbog toga“, verovatno će odgovoriti književnica. „Ionako je veza prvo uzrok onda posledica precenjena“. A i po tački 14. građanističkog katehizisa: „svuda ima budala“.
To me podsetilo na čuvenu tvrdnju NVO gromade, Dragana Popovića, da je „JNA u napadu na Vukovar angažovala 1600 tenkova, da bi sravnila sa zemljom grad koji je branilo 1800 ljudi. Sramnije ratne operacije svet nije video!“.
Kada mu je skrenuta pažnja da cela „velika” JNA, sa svim svojim trofejnim vozilima, nije imala toliko tenkova, Popović je hladnokrvno rekao: „Omašio sam broj tenkova, kriv sam, ali to nije ni bila poenta mog tvita.“
Nego šta je bila? Da se šaka junačkih Hrvata borila s lavinom zlikovačkih srpskih tenkova? I da umesto spomenika Stefanu Nemanji, za koji Popović lično obećava da će „kad padne vlast vala da leti u vazduh“, ima da se podigne spomenik Neznanom Hrvatu?
Zapravo, ma koliko pokušavali da tretirate ozbiljno kognitivne procese u Srbljanovićkinoj ili Popovićevoj glavi, na kraju ipak morate da priznate da su oni tek negde na nivou četvorogodišnjeg derišta: stakato alogični, krešendo hiroviti, prepuni najfantastičnijih izmišljotina, i sa gotovo potpuno razoružavajućim nepoznavanjem stvarnosti…
Beznadežno.
[adsenseyu4]
* * *
Ono što je, međutim, bilo primetno ove godine, jeste eskalacija mita o Z4. Bili smo zapljusnuti raznim, inače potpuno proizvoljnim, „smatranjima“ o Z4 kao navodnom spasu od Oluje – počev od Zlatka Crnogorca od podgrejanog Vuka Draškovića.
Kada mu je skrenuta pažnja da cela „velika” JNA, sa svim svojim trofejnim vozilima, nije imala toliko tenkova, Popović je hladnokrvno rekao: „Omašio sam broj tenkova, kriv sam, ali to nije ni bila poenta mog tvita.“
Nego šta je bila? Da se šaka junačkih Hrvata borila s lavinom zlikovačkih srpskih tenkova? I da umesto spomenika Stefanu Nemanji, za koji Popović lično obećava da će „kad padne vlast vala da leti u vazduh“, ima da se podigne spomenik Neznanom Hrvatu?
Zapravo, ma koliko pokušavali da tretirate ozbiljno kognitivne procese u Srbljanovićkinoj ili Popovićevoj glavi, na kraju ipak morate da priznate da su oni tek negde na nivou četvorogodišnjeg derišta: stakato alogični, krešendo hiroviti, prepuni najfantastičnijih izmišljotina, i sa gotovo potpuno razoružavajućim nepoznavanjem stvarnosti…
Beznadežno.
* * *
Ono što je, međutim, bilo primetno ove godine, jeste eskalacija mita o Z4. Bili smo zapljusnuti raznim, inače potpuno proizvoljnim, „smatranjima“ o Z4 kao navodnom spasu od Oluje – počev od Zlatka Crnogorca od podgrejanog Vuka Draškovića.
Čak je i Đilasova Stranka slobode i pravde (SSP) – koja ima ambiciju da bude glavna opoziciona partija, pa se stoga ima ozbiljno shvatiti – našla za shodno da osnaži ovu glupu i štetnu mitomaniju.
„Vlast koju su vodili Milošević, Šešelj i Mira Marković, a čiji glavni jurišnici su bili Vučić i Dačić“, objavio je SSP, „golom silom je naterala Srbe u Hrvatskoj da odbiju plan `Z4`, koji je, uz garancije međunarodne zajednice, Srbima u Hrvatskoj davao najviši mogući stepen autonomije, uključujući zastavu, grb i valutu. Pod pritiskom Vučića i Dačića, a pod patronatom njihovih političkih očeva Miloševića i Šešelja, tadašnji politički predstavnici Srba u Hrvatskoj su mirovni plan odbili. Potom je usledila vojna akcija Oluja.“
Gotovo ništa u ovih par rečenica nije tačno, i one se mogu tretirati tek kao još jedan doprinos dominantnoj građanističkoj kulturi lupetanja. Zadržaću se ovde samo na osnovnoj tezi da je Z4 davao Krajini državu u državi i bio navodni spas od Oluje.
Prvo, ponuđeni tekst bio je tek platforma za pregovore – nikakav konačni sporazum. Važno je razumeti da je tekst sadržao maksimum prava za Srbe, maksimum koji je tokom pregovora bio planiran – znači, planiran (!) – da se što više umanji.
To jasno ističe čak i ruski ambasador u Hrvatskoj (1992-1996) L. V. Kerestedžijanc, inače član Z4: „Razgovarali smo o tome (u Z4 – S. A.) kako ćemo nakon srpskog pristanka odmah početi raditi na tome da polako neke stvari ‘oduzimamo Srbima i dajemo Hrvatima‘“.
Isto nalazimo i kod Nemca G. H. Arensa, koji je bio ambasador EU u Zagrebu i član Z4 (ovde 158-159).
Pregovaranje o ovom planu možda je trebalo prihvatiti iz taktičkih razloga, da bi se dobilo na vremenu – mada je Nebojša Vuković odlično pokazao da vreme uopšte nije radilo za Krajinu, naprotiv.
Ali, u pregovorima ne samo da se ne bi dobilo ništa više od onoga što je ponuđeno. Zapravo, imajući u vidu pomenute intencije mini-kontakt grupe Z4, moglo se dobiti samo manje. Pri tome, ono što je u početnom tekstu Z4 ponuđeno bilo je, u odnosu na stanje na terenu – katastrofa.
I sad kao drugo: svako ko pogleda mapu Krajine predviđenu planom Z4 odmah će shvatiti da, u tom trenutku – a reč je o 30. januaru 1995. – nijedan srpski političar to nije mogao da prihvati kao rešenje.
teritorija Krajine, po Z4, obuhvatala je tek trećinu aktuelne teritorije Republike Srpske Krajine;
reč je o 11 manje razvijenijih opština RSK (Knin, Benkovac, Obrovac, Lapac, Gračac, Korenica, Vojnić, Vrgin Most, Glina, Kostajnica i Dvor na Uni); u njima je od 581.000 Srba u Hr. (po popisu 1991), živelo tek 155.000 Srba;
Celokupnu Zapadnu Slavoniju, kao i opštine Petrinja, Slunj, Drniš, uz delove opština Gospić, Otočac, Ogulin, Duga Resa, Karlovac, Sisak i Novska – dakle, plus polovina teritorije RSK izvan Zapadne i Istočne Slavonije – trebalo je odmah predati hrvatskoj vojsci;
Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem bili bi predati Hrvatima u naredne dve godine;
čak i tako okljaštena Krajina, bila bi sastavljena iz dve razdvojene oblasti; pošto opština Slunj nije ušla u sastav Krajine, RSK je presečena na dva dela, u dve enklave; „država u državi bez teritorijalne celovitosti i linije komunikacije i nije država“;
Prihvatanje ovog plana, naravno, bio bi signal svim Srbima u RSK izvan te dve enklave da počnu da pakuju kofere i upale traktore. Čekati junačku hrvatsku vojsku? Pobegli bi glavom bez obzira.
Nama je danas lako reći „bolje išta nego ništa“ – jer, znamo ishode Bljeska i Oluje. Ali, tog 30. januara 1995. prihvatanje Z4 značilo je predavanje dve trećine teritorije RSK i njihovog stanovništva smrtnom neprijatelju. Koji bi se srpski političar na to usudio?
Jer, da je Milošević, recimo, 30. januara 1995. pristao na Z4 i da je taj plan sproveden bez ikakvih umanjenja srpskih prava (a što je, kako smo videli, nameravano), do dan danas bi bio proklinjan kao neko ko je Hrvatima na tanjiru predao dve trećine Krajine.
Sumnjam i da bi sami Krajišnici – mislim na narod – u tom trenutku prihvatili Z4. NJima bi se, najpre, moralo objasniti da će, u suprotnom, Hrvati izvršiti agresiju s višestruko nadmoćnim snagama, a sve uz pomoć SAD. Moralo bi im se reći i to da su izgledi na uspešan otpor, protiv takve vojne sile, minimalni.
Nisam siguran da bi ih i to ubedilo. A kako s takvom samoporažavajućom propagandom, nakon toga, pregovarati i cenkati se s Hrvatima? Ili voditi odbrambeni rat?
Jedina alternativna strategija za Miloševića, koja se ne bi završila potpunim gubitkom Krajine, bila je – ulazak u rat. Vojska Republike Srpske mogla je da pritekne u pomoć vojsci RSK, a Srbija da s tenkovima forsira Dunav, te da od Vukovara, preko Osijeka, krene ka Zagrebu.
Ne verujem da bi se to osobito dopalo današnjoj, kao i ondašnjoj, Drugoj Srbiji. Jer, nema sumnje da bi se na to umešale SAD (NATO) – bombardujući srpske tenkovske kolone.
Ali, s takvim razvojem događaja, u nekom trenutku, moralo bi doći do primirja i pregovora. U tom slučaju, Srpska Krajina verovatno ne bi bila tek tako likvidirana („pala šap`tom“).
Međutim, šta je Milošević imao u Beogradu? Dok je u Zagrebu na delu bila puna nacionalistička mobilizacija – s opštim konsensusom da se „pobunjeni Srbi“, kao „remetilački čimbenik“, imaju na svaki način neutralisati, uključujući i vojno, u Beogradu su mamice iz kasarni izvodile sinčiće, a ulicama je kružio kamion iz čijih zvučnika je odjekivalo: „ne računajte na nas“, „mir brate mir“ i „rimtutituki“ („anagram for turim ti kitu, trans. I put my dick in you“).
Miloševiću se može svašta prigovoriti. Ali, dve potpuno promašene optužbe „građanske Srbije“ – koje se već četvrt veka, početkom svakog avgusta, papagajski recikliraju – jesu: 1. nije prihvatio Z4; i 2. dogovorio se s Tuđmanom za „Oluju“.
Prvo je, kao što sam pokazao, besmisleno; a drugo je apsolutno nedokazano – nikada nisam video nijedan jedini dokaz – i zato, metodološki, u rangu urbanog mita (v. ovde 168-169).
Te opštemestaške fantazme druge Srbije utoliko su licemernije što je nju, kao što znamo, oduvek bilo briga za Srbe u Krajini, za Srbe u Bih, za Srbe na Kosovu – zapravo, za bilo koga drugog ko nije ona sama i njena sopstvena donja pozadina.
I posle svega, njeni influenseri danas se besramno hvale – od Ivana Ivanovića do Srđana Dragojevića (uz ushićeno terciranje Antonele Rihe), da su osolili tu istu pozadinu u „hrvatskom moru“ – baš na dan proslave „Oluje“.
Naravno, svako ima pravo da letuje gde hoće. Ali, samo korisni srpski idioti hrvatskog Projekta 3/3 ne osećaju nelagodu kada se hvale da su se 4. ili 5. kolovoza kupali na Mljetu ili u Rovinju – a da im „ništa nije bilo“.
Prošle godine sam napisao da je to „normalizacija etničkog čišćenja izvršenog u Oluji“, koja je za Projekat 3/3 od izuzetne važnosti – upravo zato što dolazi od nominalnih sunarodnika žrtava.
Ove godine, pak, to je još preciznije izrazio Miodrag Zarković: „Letovanje u Hrvatskoj pitanje je pristojnosti i ljudskosti. Pristojni ljudi ne letuju po grobljima, stratištima i konc-logorima. Hvaliti se provodom na hrvatskom primorju suštinski je jednako bezosećajno kao i praviti selfi na sahrani“.
* * *
Kada je Milan Brdar pre desetak godina izrekao da „postoji proustaški beogradski lobi“ (ovde 321), ta ocena je, tada, izgledala pomalo preterana.
Danas, međutim, vidimo sistematski rad na relativizaciji hrvatskog genocida („Pokolja“) – što je u punoj simfoniji s neoustaštvom u Hrvatskoj, a sve s filantropskim pozivanjem na regionalno pomirenje.
Ta relativizacija vrši se na sedam načina:
tako što se revizionistički minimizira broj ubijenih u Jasenovcu i, uopšte, u NDH (v. ovde ili ovde);
tako što se izjednačavaju genocidna NDH i Srbija pod vojnom upravom Nemačke (Branka „Beograd-izmislio-gasnu-komoru“ Prpa: „`Iako se zna ko je bio Pavelić i šta je radio`, isto su radili i `razni likovi u srpskoj istoriji` – `ne vodi se računa o koncentracionim logorima koje je Nedić stvarao i servisirao`“; ovo je potpuna neistina, jer u okupiranoj Srbiji [1941-1944] nisu postojali logori koje su držali Srbi, a u kojima su istrebljivani Hrvati, Jevreji ili Romi, e da bi se mogla napraviti bilo kakva paralela s Jasenovcem i NDH – S. A.);
Jesu nas Hrvati istrebljivali, ali i mi smo druge, a i među sobom smo se nemilice tamanili (Basara; Jasenovac i Pokolj ovde se relativizuju izjednačavanjem sadističkog genocida nad stotinama hiljada žena i dece, s vojničkim streljanjem nekoliko hiljada zarobljenika – što je svakako zločin, ali: to nije isto! S. A.);
Srbi pobijeni u Bljesku i Oluji kolateralna su šteta legitimne vojne akcije (Aleksandar Sekulović: „Bez obzira da li je stradalih srpskih civila [u Oluji – S. A.] bilo 116, 681 ili 1205, to je u svakom slučaju žalosna činjenica, ali ne i zločin; ta činjenica je posledica [prethodnog srpskog – S. A.] zločina, a odgovornost za stradanje civila pada na onoga ko je započeo rat“; ovde 19).
U Beogradu može ulica Elvisa Prislija, ali ne i Blagoja Jovovića („čime nas je zadužio?“; „slavljenje osvete i nasilja“, „jaka stvar, ubio Pavelića – tada već nevažnog starca“);
O Jasenovcu i NDH poželjno je da se govori jedino u ključu „istorije ljudskog zla“ i „narativa o dobrim ljudima u zlim vremenima“; o duboko ukorenjenoj starčevićevskoj političkoj kulturi, o plebiscitarnoj podršci Hrvata NDH (bar do 1943), o opštenarodnim proslavama pogroma i izgona Srba u Oluji i Bljesku, kao i o današnjem dovršavanju Plana 3/3 – uz opšti konsensus Hrvata – ne sme biti ni reči („podgrevanje srpskog nacionalizma“).
Kada se kaže da su za Jasenovac „krivi Karađorđevići“, a da je izvršenje pravde nad Pavelićem „slavljenje krvne osvete (od strane – S. A.) ubice i nasilnika“ to je prava „kritička istoriografija“; nasuprot tome, svaka kritika ovakvih relativizacija ustaških zločina nije ništa drugo do „progon“ i „linč“.
No, da pogledamo i kakvo nam se to „pomirenje“, ovih dana, nudi iz Zagreba – zbog kog nam je nužan toliki stepen samoporicanja i snishodljivosti pred zločincima?
Komentator Jutarnjeg lista, pošto je pohvalio prethodnu Tuđmanovu „pomirbu kćeri i sinova ustaša i partizana“, hvali i Plenkovićevu nameru da „provede pomirbu Hrvata i hrvatskih Srba“, a s ciljem da, pazite sad – „djeca agresorskog naroda ne bi nosila krivnju svojih predaka“ (?!).
Takođe, komentator portala Index.hr, u naizgled „pomiridbenom“ članku „Što si radio u ratu, tata?“, ima čitav odeljak čiji je naslov: „Srbiji se ne može i ne smije vjerovati“ – sve dotle dok se Srbija iskreno ne pokaje zbog „agresije na Hrvatsku“ (?!).
Hrvatski komentator Peščanika nada se da ćemo „konačno živjeti kao sav normalan svijet“, a njegova vizija našeg pomirenja je da se „dogodi papinska posjeta Beogradu, a papa tom prilikom, skupa s vjerskim poglavarima, moli za sve žrtve i za pomirenje vjera i naroda u Jasenovcu, u Vukovaru, nadajmo se i u Srebrenici“ (jer, Jasenovac, Srebrenica i Vukovar su, je l` tako, jedno te isto – S. A.).
U skladu, valjda, s ovakvim vizijama „pomirbe“ iz Zagreba, i beogradski relativizatori i istorijski revizionisti konačno su se „autovali“ i „izašli iz ormana“. To pozdravljam – barem sada znamo na čemu smo.
Konačno nam je valjda jasno da se od nas očekuje, osim spomenika Neznanom Hrvatu, i minut ćutanja za poginule hrvatske branitelje na početku svake školske priredbe, da svaki politički tekst u novinama ima da počne osudom velikosrpske agresije na Hrvatsku, te da se godišnjica Oluje proslavlja na Kalemegdanskoj tvrđavi, odakle će se ushićeno posmatrati kako članovi AKUD „Lola“ plutaju Savom držeći se za ruke, tako da njihovim telima bude ispisano: „Bravo, susjedi“!
I ja sam pre deset godina mislio da Brdar preteruje. Ali, zar u svem ovom beogradskom NDH 2.0 ludilu nema sistema?
Slobodan Antonić (stanjestvari.com)
