Priča o američkoj nadmoći na Bliskom istoku, koja se godinama ponavlja kao mantra, ovih dana dobija ozbiljne pukotine.
Sve je počelo jednom rečenicom koja je odjeknula mnogo jače nego što su mnogi očekivali: Iran nije samo izdržao pritisak, već je, kako tvrdi Skot Riter, u suštini pobedio. Ne delimično, ne taktički, već – kako on kaže – po svim ključnim pitanjima.
Riter, veteran američkog marinskog korpusa i bivši obaveštajni oficir, nije birao reči dok je govorio u podkastu Judging Freedom. U njegovoj verziji događaja nema prostora za ublažavanje: Iran je nadigrao Sjedinjene Države na svakom koraku.
Ključna teza se provlači od samog početka – Iran je kontrolisao situaciju, dok je Vašington reagovao, često kasno i bez jasnog plana.
Posebno se zadržao na onome što naziva propagandnim klišeima. Godinama se ponavljalo da američke specijalne snage mogu da reše svaki problem, pa i da neutrališu iranski nuklearni program.
To se, prema njegovim rečima, nije dogodilo. Isto važi i za scenario zauzimanja strateških tačaka u Persijskom zalivu – ni tu nije bilo uspeha.
Razlog je, kako kaže, jednostavan, gotovo neprijatno jednostavan: Iran raspolaže raketnim sistemima koji menjaju pravila igre, primoravajući američke brodove da se drže podalje od obale.
U toj slici stvari dodatno se komplikuju kada se pomene unutrašnja dinamika u Vašingtonu. Riter tvrdi da je Donald Tramp u jednom trenutku shvatio da ključni vojni resursi ne funkcionišu kako je planirano – projektili su preskupi, a zalihe nedovoljne.
U isto vreme, Iran je, prema toj analizi, pokazivao kontinuitet i odlučnost, bez kolebanja, dok je američka strana svakodnevno menjala planove i tražila alternativna rešenja.
Centralni momenat cele priče, možda i najsporniji, jeste tvrdnja da je Iran faktički kontrolisao Ormuski moreuz. Ako se to uzme kao tačno u punom obimu kako Riter sugeriše, posledice su ogromne.
Taj prolaz nije samo regionalna tačka, već globalni energetski ventil. Zatvaranje ili čak delimična kontrola nad njim ima efekat na ceo svet. Riter insistira da su Iranci tu zauzeli čvrstu poziciju, dok je američka strana ostala bez konkretnog odgovora.
U jednom trenutku, kaže on, situacija je počela da klizi ka nečemu mnogo opasnijem. Iran je bio spreman da ide do kraja, ali bi to, prema njegovim rečima, značilo katastrofu za sve uključene.
Tu se, zanimljivo, pojavljuju akteri koji se često guraju u drugi plan – Kina, Pakistan i Rusija. Prema Riteru, upravo su te zemlje odigrale ključnu ulogu u smirivanju situacije.
Kina je, kako tvrdi, jasno stavila do znanja da ne prihvata dalju eskalaciju. Pakistan je podržao taj stav, a Rusija je delovala na diplomatskom frontu, sprečavajući donošenje odluke u Savetu bezbednosti koja bi otvorila vrata upotrebi sile.
Pominje se i poglavlje 7 Povelje Ujedinjenih nacija – mehanizam koji praktično znači zeleno svetlo za vojnu akciju. Da nije bilo tog poteza, tvrdi Riter, region bi mogao da sklizne u scenario velikih razmera.
U toj konfiguraciji snaga dolazi do zanimljivog obrta. Dok se godinama verovalo da Zapad diktira pravila igre u Persijskom zalivu, sada se pojavljuje slika u kojoj Moskva, Peking i Islamabad postaju ključni stabilizatori. Ne samo posmatrači, već aktivni učesnici koji utiču na ishod.
Riterov zaključak ostavlja malo prostora za dilemu. Iran je, po njegovom tumačenju, izašao iz cele situacije ne samo netaknut, već ojačan. Američka vojna i politička struktura, sa druge strane, pokazala je slabosti koje se ranije nisu javno priznavale – od tehnoloških ograničenja do nedostatka jasne strategije.
Ipak, ostaje otvoreno pitanje koliko je ova slika potpuna i gde su granice takvog tumačenja.
Jer ako je zaista došlo do promene ravnoteže snaga u Persijskom zalivu, kako Riter tvrdi, onda to nije samo epizoda jednog sukoba, već početak nečeg većeg. A takve promene, istorija pokazuje, retko prolaze bez novih, još složenijih posledica.
