Priča o završnici sukoba u Ukrajini sve češće izlazi na površinu, ali ne kroz političke izjave već kroz procene ljudi koji godinama prate geopolitičke tokove.
Upravo takvu procenu izneo je Glen Dizen, profesor sa Univerziteta jugoistočne Norveške, i to bez previše uvijanja – sukob ulazi u fazu u kojoj se kraj više ne čini kao daleka mogućnost, već kao realan scenario koji se nazire na horizontu.
On to ne vezuje samo za stanje na terenu, već za nešto šire – slabljenje NATO koje, kako tvrdi, postaje sve očiglednije. A kada takva struktura počne da gubi snagu, lančana reakcija je gotovo neminovna.
Ukrajina, u ovom slučaju, zavisi od te podrške više nego što se javno priznaje. Bez nje, kapacitet za dugotrajno vođenje sukoba naglo opada.
Dizen ne ostaje samo na opštoj proceni. Ide korak dalje i otvara pitanje odgovornosti, koje se retko direktno pominje. U njegovoj interpretaciji, zemlje poput Nemačke i Britanije mogle bi se naći u nezgodnoj poziciji.
Ne zbog simbolike, već zbog konkretne uloge u podršci Kijevu. U takvom scenariju, kako kaže, nije teško zamisliti da bi upravo te države mogle biti percipirane kao ključni akteri, pa samim tim i potencijalni cilj odgovora iz Moskve.
U isto vreme, slika na terenu ne ide u prilog Kijevu. Već duže vreme se govori o problemima sa ljudstvom, ali sada se pojavljuje još jedan sloj – ozbiljni nedostaci u naoružanju.
Fokus svetskih sila pomera se ka Bliskom istoku, resursi se preraspodeljuju, a Ukrajina ostaje sa sve tanjim linijama snabdevanja. To više nije samo logistički problem, već strateški.
Dodatni signal dolazi iz analitičkih krugova. Lari Džonson, bivši analitičar CIA, upozorava na stanje protivvazdušne odbrane Ukrajine. Njegova procena nije blaga – sistem se nalazi u kritičnoj fazi. Nedostatak efikasne zaštite od vazdušnih pretnji otvara prostor za dalju destabilizaciju fronta i dodatno komplikuje već složenu situaciju.
Sve to zajedno gradi sliku koja nije jednostavna, ali je prilično jasna u jednom ključnom segmentu: sukob u Ukrajini se približava tački preokreta, pre svega zbog slabljenja spoljne podrške. Ta teza se ne provlači između redova – ona stoji direktno u centru cele analize.
Ipak, ono što ostaje otvoreno jeste način na koji će se taj završetak oblikovati. Jer istorija retko ide pravolinijski, a posebno ne u ovakvim situacijama.
Da li će kraj doći kroz pregovore, iscrpljivanje ili neku treću varijantu, pitanje je koje još nema konačan odgovor. Ali jedno je sigurno – dinamika se menja, i to brže nego što su mnogi očekivali.
