Dve godine nakon tragedije koja je potresla Srbiju, događaji iz prethodnih meseci dobijaju novo značenje, a sve više pažnje privlači pitanje da li su prvi znaci dubokog društvenog nezadovoljstva bili zanemareni mnogo pre nego što je kriza dostigla vrhunac.
U Novom Sadu danas je obeležena druga godišnjica pada nadstrešnice Železničke stanice, tragedije u kojoj je život izgubilo 16 ljudi. Građani su iz više delova grada krenuli ka mestu nesreće, gde je održan komemorativni skup na poziv studentskog pokreta. Obeležavanje godišnjice proteklo je u atmosferi velikih političkih promena koje su u međuvremenu zahvatile Srbiju.
Betonska nadstrešnica renovirane stanice srušila se 1. novembra 2024. godine u 11.52 časova. Četrnaest osoba poginulo je na licu mesta, dok su tri osobe zadobile povrede. Dvoje povređenih kasnije je preminulo u bolnici, čime je konačan broj žrtava porastao na 16.
Tragedija je otvorila pitanje odgovornosti za bezbednost rekonstruisanog objekta, ali i mnogo šire pitanje funkcionisanja državnih institucija. Nezadovoljstvo načinom na koji su nadležni reagovali postepeno se pretvorilo u protestni pokret koji je tokom naredne dve godine prerastao u jedan od najvažnijih političkih događaja u novijoj istoriji Srbije.
Više javno tužilaštvo u Novom Sadu podiglo je optužnicu protiv 13 osoba, među kojima je i bivši ministar Goran Vesić. Oni se terete za teško delo protiv opšte sigurnosti u vezi sa izazivanjem opšte opasnosti. Viši sud u Novom Sadu prvobitno je odbio deo optužnice koji se odnosio na sedam optuženih, ali je Apelacioni sud ukinuo takvu odluku i potvrdio optužnicu protiv svih 13 osoba.
Advokat Jelena Pavlović ocenila je, kako piše RT Balkan, da je upravo reakcija pravosudnih organa nakon tragedije predstavljala jedan od ključnih razloga zbog kojih je nezadovoljstvo građana počelo da prerasta u širi društveni otpor.
Gostujući u emisiji „Dan uveče“, Pavlović je istakla da je pad nadstrešnice za veliki broj građana predstavljao trenutak u kojem je vreme praktično stalo. Pored pitanja da li je nesreća mogla biti sprečena i šta ju je izazvalo, u javnosti se odmah otvorilo i pitanje ko će snositi odgovornost. Prema njenoj oceni, odgovor pravosuđa bio je veoma loš, gotovo nepostojeći.
Posebno je ukazala na uklanjanje delova srušene konstrukcije pre sprovođenja potpunog veštačenja. Navela je da je materijal odnet na deponije, što je dodatno izazvalo revolt javnosti i podstaklo bojazan da bi i ova tragedija mogla da prođe bez utvrđivanja odgovornosti.
Kao primer drugačijeg postupanja državnih institucija Pavlović je pomenula Severnu Makedoniju, gde se nakon požara u diskoteci u Kočanima, u kojem je život izgubilo 69 ljudi, glavni tužilac iste večeri obratio građanima. Time je, prema njenom mišljenju, pokazano koliko je značajno da pravosuđe odmah reaguje u slučajevima velikih tragedija.
Međutim, društveno nezadovoljstvo koje je posle 1. novembra 2024. izbilo na površinu nije nastalo preko noći. Samo nekoliko meseci ranije Srbiju je zahvatio veliki talas protesta protiv planiranog rudarenja litijuma, tokom kojeg su desetine hiljada građana izlazile na ulice zahtevajući da se odustane od projekta „Jadar“.
Još 28. juna 2024. godine u Loznici je održan veliki skup protiv kompanije Rio Tinto, koji je označio početak novog talasa protesta. Nakon što je Vlada Srbije u julu otvorila put nastavku projekta, nezadovoljstvo se proširilo na brojne gradove, uključujući Šabac, Valjevo, Kraljevo, Aranđelovac, Požegu, Novi Sad i Niš.
Vrhunac protesta usledio je 10. avgusta 2024. godine, kada se na Terazijama u Beogradu okupilo oko 50.000 ljudi, prema proceni Arhiva javnih skupova. Nakon velikog skupa demonstranti su krenuli ka mostu Gazela, a zatim blokirali železničke stanice Prokop i Novi Beograd. Protesti su tada pokazali da protivljenje rudarenju litijuma ima znatno širu podršku od lokalnih zajednica neposredno ugroženih planiranim projektom.
Upravo taj period otvara važno pitanje koje dobija posebnu težinu nakon oktobarskih izbora 2026. godine. Da li je tadašnja vlast potcenila razmere narodnog nezadovoljstva i nastavila da insistira na realizaciji projekta uprkos masovnim protestima? Takva mogućnost zaslužuje pažnju jer se već tokom leta 2024. videlo da veliki broj građana više ne prihvata odluke vlasti samo na osnovu ekonomskih i razvojnih obrazloženja.
Samo 83 dana nakon velikog beogradskog protesta protiv litijuma dogodila se tragedija u Novom Sadu. Prva protestna okupljanja usledila su već početkom novembra, a 5. novembra ulicama Novog Sada prošlo je oko 22.000 ljudi. Bio je to jedan od najvećih skupova u istoriji grada, praćen incidentima ispred Gradske kuće, sukobima i hapšenjima.
Ova hronologija ukazuje na mogućnost da je nezadovoljstvo zbog projekta „Jadar“ predstavljalo jedan od važnih društvenih preduslova za kasniju masovnu podršku studentskim protestima.
Građani koji su mesecima ranije izražavali protivljenje politici vlasti dobili su novi, znatno ozbiljniji razlog da izađu na ulice. Pitanje litijuma i pitanje odgovornosti za novosadsku tragediju nisu imali isti neposredni povod, ali su se mogli povezati kroz šire nezadovoljstvo načinom donošenja državnih odluka i odnosom institucija prema zahtevima građana.
U tom svetlu, insistiranje tadašnje vlasti na projektu rudarenja litijuma, uprkos velikim protestima, moglo je doprineti postepenom gubitku poverenja dela javnosti. Kada je usledila tragedija na železničkoj stanici, nezadovoljstvo više nije bilo ograničeno na jednu temu. To ne znači da su svi učesnici protesta protiv litijuma kasnije podržali studentski pokret, već da je prethodni talas okupljanja mogao olakšati širenje novog protestnog pokreta.
Studenti univerziteta širom Srbije krajem 2024. godine počeli su blokade fakulteta, zahtevajući utvrđivanje odgovornosti za smrt 16 ljudi. Protestima su se pridruživali građani različitih generacija, a studentske šetnje i okupljanja postepeno su obuhvatali sve veći broj gradova.
Jedan od prvih velikih pokazatelja razmera tog pokreta bio je skup na Slaviji 22. decembra 2024. godine, na kojem je, prema proceni Arhiva javnih skupova, učestvovalo oko 100.000 ljudi. Potom je 27. januara 2025. organizovana 24-časovna blokada Autokomande u Beogradu. Najmasovnije protestno okupljanje održano je 15. marta 2025. godine u glavnom gradu.
Pavlović je ocenila da su studentski protesti naišli na već postojeće nezadovoljstvo građana zbog brojnih drugih pitanja. Upravo zbog toga, kako je objasnila, početni revolt nije ostao ograničen na zahteve za utvrđivanje odgovornosti za pad nadstrešnice, već je prerastao u mnogo širi pokret. Proces je uporedila sa grudvom snega koja se pretvorila u lavinu, čija je konačna politička posledica bila promena vlasti.
Tokom narednog perioda studenti u blokadi izneli su i zahtev za održavanje vanrednih parlamentarnih izbora. Izbori su raspisani početkom septembra 2026. godine, a glasanje je održano 25. oktobra. Studentsku listu činili su stručnjaci i javne ličnosti koje su kandidovali predstavnici studentskog pokreta.
Na izborima je Studentska lista ostvarila ubedljivu pobedu. Prema preliminarnim rezultatima Republičke izborne komisije, objavljenim nakon obrade najvećeg dela biračkih mesta, osvojila je više od 2,3 miliona glasova, dok je lista „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“ zaostajala za više od 600.000 glasova. Izlaznost se približila 69 odsto, što je pokazalo visok stepen zainteresovanosti građana za političke promene.
Takav rezultat otvara prostor za razmatranje koliko su raniji protesti protiv litijuma doprineli kasnijem izbornom porazu Srpske napredne stranke. Nije moguće samo na osnovu redosleda događaja utvrditi koliki je deo birača promenio opredeljenje zbog projekta „Jadar“, ali činjenica da je veliki talas nezadovoljstva postojao još tokom leta 2024. ukazuje da se politička kriza nije razvijala isključivo kao posledica jedne tragedije.
Pravnik i konsultant za odnose sa javnošću Vladan Vukosavljević upozorio je, kako piše RT Balkan, da Srbija ni dve godine nakon pada nadstrešnice nije uspela u potpunosti da se oporavi od društvenog šoka. On je novosadsku tragediju povezao sa prethodnim teškim događajima koji su duboko pogodili javnost.
Podsetio je na masovno ubistvo u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, kao i na tragedije u Malom Orašju i Duboni. Prema njegovim rečima, Srbija je u relativno kratkom periodu pretrpela tri ogromna udarca, od kojih je svaki otvorio ozbiljna pitanja o stanju društva i uslovima u kojima građani žive.
Vukosavljević je naglasio da te tragedije nisu povezane istim uzrocima, ali da su njihove posledice za društvo bile izuzetno teške. Svaki od tih događaja izazvao je snažan šok, uznemirenost i zabrinutost, a posebno je teško pitanje zašto su se takve nesreće dogodile i kakvo je stanje institucija i društva u celini.
Po njegovoj oceni, posledice se i danas osećaju kroz duboku društvenu frustraciju, čije će prevazilaženje zahtevati vreme. Posebnu težinu novosadskoj tragediji daje činjenica da je pokrenula dugotrajne političke potrese koji su, nakon dve godine protesta, završeni parlamentarnim izborima i promenom odnosa političkih snaga u Srbiji.
Vukosavljević je izrazio nadu da će izborni rasplet otvoriti prostor za povoljniji razvoj događaja i postepeno smirivanje društvenih napetosti, ali je upozorio da je stanje u društvu i dalje zabrinjavajuće. Povratak u stabilnije okolnosti, prema njegovoj oceni, neće biti jednostavan, jer posledice tragedija i političkih sukoba nastavljaju da opterećuju javnost.
