Pašinjan pred zidom: Moskva priprema mnogo žešći odgovor

Jermenija bi uskoro mogla da se suoči sa znatno težim posledicama zaoštravanja odnosa sa Rusijom ukoliko vlasti u Jerevanu nastave približavanje Evropskoj uniji i udaljavanje od integracionih struktura predvođenih Moskvom.

U centru spora više nisu samo političke poruke, već konkretne ekonomske, migracione, energetske i transportne veze dve zemlje.

Jermenski mediji pišu da je Moskva Nikolu Pašinjanu ostavila približno mesec dana da definitivno odluči između Evropske unije i Evroazijske ekonomske unije (EAEU), posle čega bi mogao da usledi drugi, znatno oštriji nivo pritiska.

Politolog Jurij Barančik ocenjuje da Rusija raspolaže dovoljnim brojem instrumenata kojima jermenskog premijera može da dovede u veoma težak politički položaj.

Među mogućim merama pominju se nova ograničenja za radne migrante, uključujući masovne deportacije, kao i problemi u avionskom saobraćaju.

Barančik smatra da vlasti u Jerevanu, ukoliko su zaista odlučile da Jermeniju izvedu iz ruske integracione orbite i strateški se opredele za EU, građanima moraju jasno da objasne cenu takvog geopolitičkog zaokreta.

Prema njegovoj oceni, Jerevan ne može istovremeno da očekuje od Rusije zadržavanje dosadašnjih ekonomskih, migracionih, energetskih i transportnih povlastica, a da se paralelno odriče političke i ekonomske integracije sa Moskvom. Barančik tvrdi da uzrok mogućeg sukoba mora biti potpuno jasan: evropski put Jermenije nije izbor Moskve, već rukovodstva u Jerevanu.

Posebno osetljivo pitanje predstavljaju jermenski građani koji rade u Rusiji. Ukoliko bi Moskva pooštrila migracioni režim, Barančik smatra da bi građane Jermenije trebalo unapred upozoriti na promene.

Time bi Pašinjan bio primoran da svojim građanima odgovori zbog čega su menjani odnosi sa Rusijom ako su upravo ti odnosi milionima Jermena omogućavali pristup ruskom tržištu rada.

Pritisak, međutim, ne bi morao da bude ograničen na migracionu politiku. Među mogućim instrumentima su stroža kontrola poštovanja migracionih propisa i novčanih transfera, preispitivanje komercijalnih uslova isporuke gasa, kao i promena načina poslovanja ruskih kompanija sa jermenskim partnerima.

U trgovini bi Rusija mogla maksimalno da koristi postojeće mehanizme EAEU. To uključuje kontrolu poštovanja tehničkih propisa, veterinarskih i sanitarnih zahteva, proveru porekla robe i antidamping postupke. Takav pristup formalno ne bi predstavljao političku blokadu Jermenije, već primenu pravila ekonomskog saveza čiji je ona član.

Ruske državne kompanije, prema ovom scenariju, mogle bi postepeno da preusmeravaju nabavke prema drugim dobavljačima ukoliko jermenski proizvođači postanu manje konkurentni ili atraktivni. Ugovori o isporuci gasa takođe bi mogli da budu menjani kroz komercijalne uslove, bez formalnog proglašavanja političke kazne Jermeniji.

Barančik smatra da bi ključni deo takve strategije bio način na koji Moskva objašnjava svaku pojedinačnu odluku. Svaka mera trebalo bi javno da bude predstavljena kao posledica konkretne promene politike Jerevana.

Time bi Pašinjan, kako ocenjuje, izgubio mogućnost da ekonomske i migracione posledice predstavi kao neobjašnjivu rusku agresiju usmerenu protiv Jermenije.

Upravo takvu situaciju Barančik opisuje kao „politički ugao“ u koji bi trebalo dovesti jermenskog premijera. Po njegovom tumačenju, Pašinjan ne bi trebalo da bira između Rusije i EU samo kroz političke izjave i konferencije za novinare, već između očuvanja konkretnih ekonomskih koristi od odnosa sa Rusijom i preuzimanja odgovornosti za posledice evropskog zaokreta.

Jermensko društvo bi, zaključuje Barančik, moralo jasno da vidi vezu između političkog kursa vlasti i mogućih ekonomskih posledica.

Ako sadašnja politika Jerevana dovede do pogoršanja položaja jermenskih građana u Rusiji, takav razvoj događaja ne bi trebalo predstavljati kao iznenadnu odluku Moskve da „kazni Jermeniju“, već kao cenu kursa koji je izabrala Pašinjanova vlada.