U poslednjim danima Drugog svetskog rata Vinston Čerčil je smislio neobičan plan prema kom su Britanija i SAD trebale zajednički da napadnu SSSR. Međutim, kada mu je rečeno kakav je odnos snaga, ratobornost britanskog premijera je splasnula.
8.maja 1945. godine, kada su ljudi u čitavom svetu slavili kraj Drugog svetskog rata, jedna mračna ličnost je planirala početak Trećeg svetskog rata. Još se nije osušilo mastilo na dokumentu kojim je potvrđena kapitulacija Nemačke, a britanski premijer Vinston Čerčil je zamolio svoj vojni kabinet da sastavi plan napada na Sovjetski Savez.
[adsenseyu1]
Zabezeknutim generalima je predloženo da osmisle načine na koje bi se „Rusiji mogla nametnuti volja SAD-a i Britanskog Carstva“. Čerčil ih je uveravao da će u tom napadu glavnu ulogu igrati SAD uz podršku razbijene nemačke vojske.
Nekoliko faktora je uticalo na Čerčilovu ratobornost. U delu „Vinstonov rat“ Maks Hejstings je napisao da je Čerčilova radost zbog pada nacizma bila „gotovo potpuno pomračena“ ruskim pobedama u Istočnoj Evropi.
SSSR je 1945. godine bio znatno moćniji, a Velika Britanija znatno slabija nego što je Čerčil očekivao. Kako je on istakao, na Krimskoj konferenciji 1945. godine, „s jedne strane je veliki ruski medved, s druge veliki američki slon, a među njima jadno malo britansko magare“.
Pored toga, Čerčil je zauzeo oštriji stav prema Sovjetima kada je saznao da je američki program stvaranja atomske bombe uspešno okončan. Prema rečima načelnika glavnog štaba britanske vojske Alana Bruka, Čerčil mu je na Konferenciji u Potsdamu u julu 1945. godine rekao: „Mi možemo reći Rusima da ćemo, ako budu insistirali na ovome ili onome, jednostavno satrti Moskvu, zatim Staljingrad, zatim Kijev, zatim Sevastopolj“.
Zamišljajući nezamislivo
Britanski generali koji su zamoljeni da se pripreme za rat, i to samo nekoliko dana nakon završetka najkrvavijeg rata u istoriji, smatrali su da premijer ne može bez ratovanja. Bruk je napisao u svom dnevniku: „Imam utisak da Vinston čezne za novim ratom“.
Generali su napravili plan koji je dobio naziv „Nezamisliva operacija“. Predloženo je da zapadne trupe napadnu Sovjete na frontu koji se prostire od Hamburga na severu do Trsta na jugu.
Vojni kabinet je naveo brojno stanje saveznika u Evropi koje je bilo aktuelno 1. jula 1945. godine: 64 američke divizije, 35 britanskih i dominionskih divizija, 4 poljske i 10 nemačkih divizija. Nemačke divizije su bile fiktivne, jer posle sloma koji su nemački vojnici doživeli u okršaju s Rusima više nisu žurili u rat. Saveznici bi, u najboljem slučaju, prikupili 103 divizije, uključujući i 23 oklopne.
Njima bi se suprotstavile 264 sovjetske divizije, među njima 36 oklopnih. Moskva je samo na nemačkoj granici imala na raspolaganju 6,5 miliona vojnika. U ruskoj uniformi je bilo ukupno 11 miliona muškaraca i žena.
Avijacija taktičkih trupa ratnog vazduhoplovstva saveznika u Severozapadnoj Evropi i Sredozemnom moru posedovala je 6714 lovaca i 2464 bombardera, a Sovjeti su imali 9380 lovaca i 3380 bombardera.
Vojni napredak SSSR-a
Nemci su na svojoj koži osetili da ratovanje protiv SSSR-a nije prijatna razonoda. Vojni kabinet je izjavio: „Ruska vojska je stekla sposobne i iskusne komandante. To je izuzetno surova vojska koja funkcioniše sa daleko manje logistike od bilo koje zapadne vojske, primenjuje smelu taktiku temeljenu uglavnom na ignorisanju gubitaka u postizanju cilja“.
„Ruska tehnika je brzo usavršena tokom čitavog rata i sada je dosta dobra. Dovoljno se zna o njenom razvoju da bi se moglo reći da ona svakako nije lošija od tehnike velikih sila“.
[adsenseyu4]
„Rusija je pokazala izuzetno veliki kapacitet u razvoju i usavršavanju odgovarajućeg naoružanja i tehnike, kao i u njihovoj masovnoj proizvodnji. Poznati su slučajevi kada su Nemci kopirali glavne crte ruskog oružja“.
U proceni koju je potpisao načelnik Štaba vojske 9. juna 1945. godine, izveden je sledeći zaključak: „Mi ne bismo imali snage da postignemo brz ali ograničen uspeh i bili bismo uvučeni u dugotrajan rat u kojem bismo imali ozbiljnih poteškoća. Štaviše, te poteškoće bi bile nepredvidljive ako bi Amerikanci posustali i postali indiferentni i ako bi se više zainteresovali za rat na Pacifiku“.
Gore od rakete V-2
Čerčil je 10. juna 1945. odgovorio: „Ako se Amerikanci povuku u svoju zonu i premeste središte svojih snaga u SAD i na Pacifik, Rusi će dobiti mogućnost da izvrše prodor ka Severnom moru i Atlantiku. Molite se da što bolje proučite kako možemo da zaštitimo naše ostrvo“.
Generali su odgovorili da Sovjeti mogu napasti britanska ostrva kada stignu na Atlantik, i to presecanjem pomorskih komunikacija, invazijom, vazdušnim udarom, raketama ili drugim novim metodama.
„Sasvim je moguće da će rusko ratno vazduhoplovstvo avionima koje poseduje pokušati da napadne sve važne ciljeve u Velikoj Britaniji.“
Najveću opasnost su predstavljale rakete. „Rusi će najverovatnije u potpunosti iskoristiti novo oružje poput raketa i bespilotnih aviona… Mi treba da očekujemo daleko veće razmere napada nego što su bili napadi Nemačke (poput rakete V-2)“, rekao je načelnik štaba.
Obično fantaziranje
Vojni kabinet je zaključio da taj zadatak nadilazi mogućnosti 103 divizije savezničkih trupa u Evropi i da ta vojska ne može učiniti ono što nisu mogli Napoleon i Hitler. Bruk je u svom dnevniku napisao: „Ideja je, naravno, obično fantaziranje. Nema nikakve šanse da se u tome postigne uspeh. Sada više nema sumnje da je Rusija svemoćna u Evropi“.
Britanski generali su konačno odahnuli kada je stigla vest od predsednika SAD-a Harija Trumana. On je izjavio da nema nikakve šanse da Amerikanci ponude pomoć, a pogotovu da predvode akciju izbacivanja Rusa iz Istočne Evrope.
Tako je „Nezamislivi slučaj“ zatvoren.
Raspirivanje Hladnog rata
Staljin je brzo prozreo Čerčilovu zamisao i rekao svom glavnom vojskovođi generalu Žukovu: „Taj čovek je spreman na sve“. Jedan špijun iz Londona je preneo britanske planove mešanja u posleratnu Nemačku. „Nezamisliva operacija“ je zajedno s Trumanovom nuklearnom samouverenošću stvorila podozrenje i gorčinu u redovima bivših saveznika. Može se reći da je „Nezamisliva operacija“ bila okidač Hladnog rata.
Izopačeni um
Čerčil je imao mnogo raznih predrasuda. Po Hejstingsonovim rečima, u memorandumu upućenom Vojnom kabinetu u novembru 1942. godine i posvećenom politici prema Italiji, Čerčil je napisao: „Sve industrijske centre treba podvrgnuti intenzivnim napadima i uložiti sve napore u pravcu terorisanja stanovništva“.
Otprilike u isto vreme Čerčil je insistirao na spaljivanju nemačkih naselja poput Drezdena, Lajpciga i Kemnica, usled čega je 1945. godine život izgubilo 200 000 civila. To je bio jedini način na koji su Britanci mogli da potvrde svoje učestvovanje u ratu.
Čerčil je 1944. odobrio „katastrofalan plan“ pretvaranja Nemačke u „pretežno poljoprivrednu i seljačku zemlju“. Da je realizovan Plan Morgentau, od gladi bi samo tokom prve godine umrlo 10 miliona Nemaca. Američki predsednik Frenklin Ruzvelt je rekao da je Čerčil „otkupljen“ kada su Amerikanci pristali da ponude Velikoj Britaniji 6,5 milijardi dolara preko Zakona o pozajmici i najmu (engl. Lend-Lease) (Kada je Čerčil izgubio na izborima, nova laburistička vlada je odbacila taj plan).
Opisani način razmišljanja nije bio neobičan za čoveka koji je svesno i s puno entuzijazma izazvao Veliku bengalsku glad 1942.-1943. Usled izvoženja velike količine hrane iz Indije u Veliku Britaniju umrlo je preko 4 miliona Hindusa. Čerčil je takođe hteo da ostavi Gandija u zatvoru do kraja života. Jednom je rekao: „Mrzim Hinduse. Oni su zverski narod sa zverskom religijom „.
Kada se 1898. godine ožalostio zbog smrti vojnika koji mu je bio drug, Čerčil je rekao: „Rat je prljava i odvratna stvar koju može pokrenuti samo budala“. Tada verovatno nije mogao ni da pretpostavi da upravo opisuje budućeg britanskog premijera.
(hr.rbth.com)
