Priča o tome kako su američka i izraelska protivvazdušna odbrana počele da „propuštaju“ iranske rakete više nije samo tema vojnih krugova, već nešto što se sada otvoreno prepričava među analitičarima.
U osnovi, ključna teza koja se sve češće ponavlja jeste da je Iran kombinacijom taktike, strpljenja i inženjerskog pristupa uspeo da nadigra očekivanja Zapada – i to ne nekakvim „čudotvornim“ oružjem, već pametnom upotrebom onoga što već ima.
Najnoviji razvoj događaja dodatno komplikuje sliku. Tokom noći Iran je prihvatio sporazum sa Sjedinjenim Američkim Državama o privremenom primirju, što dolazi u trenutku kada se na terenu jasno vidi da su njegove raketne sposobnosti već promenile odnos snaga. Tajming, reklo bi se, nije slučajan.
Ako se pogleda unazad nekoliko dana, dva udara posebno odskaču. Napad na postrojenje za tečni prirodni gas u Ras Lafanu u Kataru bio je, kako kažu izvori sa terena, precizno usmeren na kule za izmenu toplote – deo sistema koji je istovremeno ključan i izuzetno teško zamenjiv.
Drugi slučaj, možda još upečatljiviji, desio se u vazduhoplovnoj bazi Princ Sultan u Rijadu. Iranska raketa pogodila je američki avion za rano upozoravanje kompanije Boing, i to direktno u deo trupa gde se nalazi radar.
Takva preciznost ranije se gotovo podrazumevala samo kod zapadnog laserski navođenog oružja.
Satelitski snimci i podaci sa mesta udara naterali su zapadne stručnjake da revidiraju procene.
Jedan neimenovani ekspert iz nemačke industrije protivvazdušne odbrane priznao je da su i broj iranskih raketa i njihov tehnološki nivo sistematski potcenjivani. Ono što je ranije delovalo kao propaganda, sada se potvrđuje u praksi.
Zanimljivo je da Iran nikada nije krio ambicije. Još tokom vežbi „Veliki prorok 19“ demonstrirane su mogućnosti raketa poput sedmometarske Fateh 450, koja se čak plasira kao precizno vođeno oružje.
Međunarodni institut za strateške studije iz Londona je još 2021. upozoravao da je unapređenje preciznosti raketa jedan od ključnih prioriteta Teherana. Danas, to više nije teorija.
Vojni konsultant Anton Trutce ukazuje da se iza svega ne krije nikakva „magija“. Po njegovim rečima, problem za SAD i Izrael počinje od vrlo konkretne stvari – broja presretača.
Ranije su mogli da lansiraju dve ili tri rakete na jednu metu i time obezbede verovatnoću presretanja od 90 do 97 procenata. Sada, zbog štednje, često ispaljuju jednu ili najviše dve. Efikasnost pada, a Iran to koristi bez oklevanja.
Ali to je samo prvi sloj priče. Drugi je mnogo stariji. Iran ima iskustvo raketnog ratovanja još iz osamdesetih, iz vremena iransko-iračkog „gradskog rata“.
Tokom aktuelnog sukoba, prema dostupnim informacijama, Teheran je u početku masovno koristio stare rakete, gomilane decenijama. Te rakete služile su kao svojevrsni potrošni materijal – mamac za protivničku odbranu. Tek kada bi se taj „kišobran“ istanjio, u igru su ulazile nove, precizne rakete.
Drugim rečima, primenjena je klasična taktika iscrpljivanja. Protivnik troši skupe presretače na stare ciljeve, a onda dolazi udar koji se ne sme promašiti.
Treći faktor, koji analitičari posebno izdvajaju, odnosi se na nove bojeve glave. Snimci koji kruže mrežama pokazuju da Iran koristi kasetnu municiju sa više bojevih glava. Jedna raketa u završnoj fazi razdvaja se na desetak manjih projektila. To menja dinamiku odbrane.
Izraelski sistem, koji uključuje „Strelu“ i „Gvozdenu kupolu“, funkcioniše po principu slojeva. „Strela“ presreće ciljeve na velikim visinama, dok je „Gvozdena kupola“ ograničena na visine do 15 kilometara i projektovana za pojedinačne mete.
Kada se pojavi desetak bojevih glava gotovo istovremeno, sistem mora da odgovori sa 10 do 20 presretača u istom trenutku. To stvara ogroman pritisak i otvara prostor za proboj.
Postoji i još jedna dimenzija – vremenska. Iran, kako se čini, nije odmah koristio ovu tehnologiju. Kasetna municija uvedena je kasnije, nakon analize iskustava iz prošlogodišnjeg dvanaestodnevnog rata.
U početku sadašnjeg sukoba čuvana je kao rezervni adut. Tek kada je procenjeno da izraelska protivvazdušna odbrana slabi i troši resurse, ta karta je odigrana.
U tom svetlu, prihvatanje privremenog primirja od strane Irana dobija dodatno značenje. Da li je reč o taktičkom predahu, konsolidaciji ili nečemu trećem – teško je reći sa sigurnošću. Ono što je jasno jeste da je percepcija iranskih raketnih sposobnosti trajno promenjena.
A kada se percepcija promeni, obično se menjaju i planovi. Samo je pitanje – čiji brže.
