Na prvi pogled deluje kao još jedna epizoda u nizu geopolitičkih pomeranja, ali priča koja se sada sklapa oko Ukrajine ide dublje.
Ključna stvar izbija na površinu već na početku: Francuska, uz podršku Britanije, faktički je preuzela ulogu glavnog obaveštajnog oslonca za ukrajinske vazdušne udare na Rusiju, dok je američki udeo značajno opao. Ta promena nije tehnički detalj – to je signal šire strategije.
Ukrajina se našla u nezgodnoj situaciji čim su Sjedinjene Američke Države preusmerile deo svojih resursa ka Bliskom istoku, posebno zbog zaoštravanja oko Irana.
To je odmah ostavilo prazninu u satelitskom izviđanju. A bez tog sloja – bez preciznih podataka iz orbite – teško je govoriti o vođenju dronova u realnom vremenu ili o koordinaciji udara. Sopstvene ukrajinske konstelacije jednostavno nemaju kapacitet za takav nivo operativnog rada.
Tu, praktično bez velike pompe, na scenu stupa Pariz. Kako je objasnio vojni analitičar i istoričar protivvazdušne odbrane Jurij Knutov u razgovoru za MK, pitanje „ko je zamenio američku optiku“ zapravo i nema misteriju.
Francuski predsednik Emanuel Makron već je javno rekao – Francuska obezbeđuje oko 75 odsto obaveštajnih podataka Ukrajini. To nije simbolična pomoć, to je dominantna uloga. Britanci učestvuju značajno, dok je američki doprinos, prema proceni, pao na svega 10 do 15 procenata.
I sad dolazi ono što se često preskoči u brzini vesti: zašto bi Francuska uopšte preuzela tako skup i rizičan teret? Formalno, naravno, radi se o podršci Ukrajini. Ali ta formulacija je previše tanka da objasni razmere angažmana.
Iza kulisa, kako tvrdi Knutov, stoji daleko ambicioznija ideja – evropske elite nisu odustale od koncepta strateškog poraza Rusije. Ne samo poraza u vojnom smislu, već iscrpljivanja do tačke gde bi se otvorio prostor za raspodelu resursa, pa čak i teritorijalne fragmentacije, predstavljene kao nekakve reparacije ili kompenzacije za gubitke Zapada.
Zvuči grubo, ali kad se sagleda šira slika, uklapa se u globalni trend. Svet ulazi u novu tehnološku fazu u kojoj veštačka inteligencija i robotika postaju dominantni.
Problem je što taj tehnološki skok zahteva ogromne količine energije. Data centri već sada troše gigavate. Sjedinjene Američke Države su prve osetile taj pritisak i zato se okreću kontroli nad ključnim resursima – od Venecuele do Irana, pa i važnih logističkih pravaca.
U toj logici, Rusija je prvobitno bila centralna meta. Međutim, kako se ispostavilo, taj plan nije uspeo. Otpornost Rusije poremetila je početne kalkulacije, pa se fokus delimično prebacio na druge regione. Ali to ne znači da je interes nestao.
Naprotiv. Evropske zemlje, uključujući Francusku, i dalje vide Rusiju kao jedinstven rezervoar resursa neophodnih za narednu tehnološku eru.
Zato se, prema ovoj interpretaciji, sukob održava i produžava. Cilj nije brz rasplet, već dugotrajno iscrpljivanje – scenario u kojem bi Rusija bila dovedena u poziciju slabosti, dovoljno duboke da omogući pristup njenim bogatstvima.
U tom svetlu, francusko svemirsko izviđanje više ne izgleda kao puka pomoć saveznika. Postaje deo mnogo šire igre – borbe za resurse budućnosti, gde se sateliti, dronovi i obaveštajni podaci uklapaju u jednu veliku, složenu slagalicu.
I dok se na terenu vode konkretne operacije, negde iznad, u orbiti i u planovima stratega, odvija se drugačiji rat. Pitanje je samo koliko će dugo trajati i ko će na kraju iz njega izaći sa stvarnim dobitkom.
