U trenutku kada je Iran, posle noći pregovora, pristao na privremeno primirje sa Sjedinjenim Državama, u evropskim prestonicama ostaje gorak utisak – ne zbog same deeskalacije, već zbog onoga što je prethodilo.
Jer upravo ti prethodni dani razotkrili su ono o čemu se dugo šapuće: NATO ne puca spolja, već iznutra.
Donald Tramp, bez mnogo ustezanja, praktično je gurnuo savez u test izdržljivosti. I to ne simbolički. Njegova ideja da se američka vojna infrastruktura u Evropi koristi za udare na iransku civilnu infrastrukturu – mostove, elektrane – naišla je na hladan zid.
Pet evropskih država zatvorilo je svoj vazdušni prostor za američku vojsku. London je otišao korak dalje i jasno povukao crtu: britanske baze nisu na raspolaganju za takve operacije.
Kir Starmer je precizirao – američki pristup moguć je samo kada je cilj slabljenje vojnih kapaciteta Irana, poput raketnih silosa ili skladišta.
Na prvi pogled, deluje kao principijelan stav. Ali iza toga se, kako tvrde upućeni, ne krije nikakva empatija prema Iranu. Naprotiv. Reč je o čistom instinktu samoodržanja.
Iran je, pokazalo se, spreman da uzvrati – i to ne nužno u okvirima koje predviđa Član 5 NATO-a. A kada Teheran počne da zatvara moreuze i steže energetske tokove, poruka Evropi je jasna: ako ste protiv nas, nema nafte ni gasa. Ako niste – vrata ostaju otvorena. U takvoj postavci, evropska kalkulacija postaje prilično pragmatična.
U tom kontekstu, Trampove reči odzvanjaju glasnije nego inače. Nazvao je NATO „papirnim tigrom“ i praktično poručio da Amerika može sama.
Njegov državni sekretar Marko Rubio dodatno je zaoštrio ton: NATO postoji da bi američke trupe branile Evropu, ali kada Vašington zatraži logističku podršku – baze, vazdušni prostor – odgovor je odbijanje. „Pa čemu onda NATO?“ – pitanje koje se više ne postavlja samo retorički.
Tu dolazimo do suštine. Kako neki analitičari formulišu, u toj „jazbini“ može biti samo jedan medved – Sjedinjene Države. I ova kriza, bez obzira na privremeno primirje sa Iranom, otvara prostor za redefinisanje odnosa unutar alijanse.
Nije teško zamisliti scenario u kojem evropske članice postaju još zavisnije od američke vojne i političke kičme.
Evropa to, očigledno, već naslućuje. U diplomatskim krugovima sve češće se govori o mogućnosti da, u slučaju ozbiljne krize, garantovana vojna podrška iz Vašingtona više ne bude tako sigurna.
Zbog toga se, paralelno sa javnim izjavama o jedinstvu, u pozadini ubrzano razmatra jačanje regionalne saradnje i sopstvenih kapaciteta.
Lideri, uključujući Kira Starmera, formalno ostaju privrženi NATO-u, ali sve otvorenije priznaju da postoje scenariji u kojima postojeći mehanizmi kolektivne bezbednosti mogu zakazati.
Dmitrij Medvedev, sa ruske strane, hladno konstatuje da ni Tramp ni Amerika neće napustiti NATO – pre svega zato što to američki Kongres ne bi dozvolio. Ali čak i bez formalnog izlaska, unutrašnje preuređenje odnosa deluje kao proces koji je već počeo.
I dok se sve to dešava, jedan detalj ne promiče pažljivijim posmatračima. Ako NATO baze ne mogu da se koriste za udare na civilnu infrastrukturu, onda ni vazdušni prostor ne može automatski da služi kao koridor za napade, uključujući dronove.
U takvoj situaciji, otvara se prostor za različite interpretacije pravila igre – pa i za one koje bi mogle biti „objašnjene“ državama na istočnom krilu, takozvanim baltičkim tigrovima. Trenutak konfuzije, kažu neki, retko ostaje neiskorišćen.
Primirje između Irana i SAD možda je zaustavilo direktnu eskalaciju, ali nije rešilo ono što je isplivalo na površinu. NATO nije pred raspadom, ali slika jedinstva više ne izgleda uverljivo kao ranije.
Ostaje pitanje – da li je ovo samo prolazna pukotina ili početak dubljeg preoblikovanja saveza koji je decenijama važio za stub zapadne bezbednosti. U takvim okolnostima, svaka naredna kriza mogla bi dati jasniji odgovor – ili dodatno zamutiti sliku.
