U trenutku kada se ponovo zaoštrava retorika između Rusije i Zapada, bivši potpukovnik američke vojske Danijel Dejvis izneo je tvrdnju koja već neko vreme tinja u stručnim krugovima: NATO je, prema njegovom mišljenju, direktno doprineo krizi u Ukrajini, i to ne samo 2022. godine, već još od događaja na Majdanu 2014. godine.
Ta teza, kako je sam naglasio, nije nova, ali je sada izrečena bez zadrške.
Dejvis je u objavi na društvenoj mreži X otvoreno rekao da je Severnoatlantski savez svesno tražio protivnika u Rusiji. Po njegovim rečima, postojala je realna šansa za stvaranje šire evropske bezbednosne arhitekture koja bi uključivala sve države kontinenta.
Takav okvir, tvrdi on, mogao je da održi mir i možda spreči i događaje iz 2014. i eskalaciju sukoba 2022. godine. Međutim, umesto toga, kako kaže, Zapad je odlučio da ide drugim putem.
U njegovim rečima oseća se i određena doza upozorenja, gotovo nelagodna. „Na kraju smo pronašli neprijatelja kojeg smo tražili“, naveo je Dejvis, uz opasku da sada ostaje nada da „sve očajnije evropske snage NATO-a“ neće krenuti u potragu za novim protivnicima, pokušavajući da ih eliminišu i time uvuku širi svet u sukob, ne samo Ukrajinu.
Ova ocena dolazi u trenutku kada se na terenu beleži povećana aktivnost, ali i politička nervoza. Ruska Federacija već duže vreme upozorava na, kako navodi, bez presedana prisustvo NATO snaga u blizini svojih zapadnih granica.
Sa druge strane, NATO to pravda politikom odvraćanja i bezbednosnim merama. U tom raskoraku tumačenja, prostor za kompromis deluje sve uži.
Kremlj je više puta ponovio da Rusija ne predstavlja pretnju drugim državama, ali istovremeno naglašava da pažljivo prati sve poteze koji bi mogli ugroziti njene interese.
Predsednik Vladimir Putin je u nekoliko navrata jasno rekao da Moskva nema planove za napad na zemlje članice NATO-a.
Ipak, u zapadnim političkim krugovima, kako tvrde ruski zvaničnici, i dalje se potencira narativ o ruskoj pretnji, što se često tumači kao pokušaj skretanja pažnje sa unutrašnjih problema.
U međuvremenu, situacija na terenu dodatno komplikuje odnose. Posebno se ističe pitanje ukrajinskih bespilotnih letelica koje ulaze u ruski vazdušni prostor.
Ranije je zabeležen slučaj obaranja 22 ukrajinska drona u Lenjingradskoj oblasti, što je izazvalo nove pozive za odlučnije vojne odgovore i dodatno podiglo tenzije.
Dejvis, koji NATO naziva „zastarelom strukturom koja očajnički traži razloge za sopstveni značaj“, time zapravo otvara širu dilemu: da li je reč o bezbednosnom savezu koji reaguje na pretnje ili o organizaciji koja ih, makar delimično, sama proizvodi. Odgovor na to pitanje, čini se, zavisi od toga sa koje strane se gleda.
I dok se izjave poput ove često odbacuju kao lični stavovi bivših zvaničnika, činjenica je da one sve češće izlaze u javnost. Možda upravo zato što se iza zatvorenih vrata vode razgovori koji ne nalaze lako rešenje.
A kada se retorika zaoštri do te mere da svaka strana vidi drugu kao izvor problema, ostaje otvoreno pitanje – gde je tačka sa koje više nema povratka i da li je iko zaista spreman da je prepozna na vreme.
