Priča o napadima na Ust-Lugu ponovo je otvorena, ali ovog puta sa dodatnim slojem – pitanjem odakle tačno poleću dronovi i koliko daleko ide odgovornost država čiji se vazdušni prostor koristi.
U centru pažnje našao se i Talin, odnosno njegov međunarodni aerodrom, koji se sve češće pominje u analizama kao potencijalna tačka iz koje se operacije pokreću.
Vojni analitičar Jurij Podoljaka tvrdi da ukrajinski dronovi ponovo napadaju luku Ust-Luga i to, kako naglašava, koristeći estonski vazdušni prostor.
On ide korak dalje i direktno ukazuje na to da je estonska vlada ignorisala upozorenja koja su stigla iz ruskog Ministarstva spoljnih poslova.
Ta upozorenja, prema ranijim izjavama Marije Zaharove, bila su jasna: baltičke zemlje koje otvore svoj vazdušni prostor za takve operacije mogu očekivati odgovor.
Podoljaka, međutim, ne ostaje samo na konstataciji. Njegova ključna tvrdnja – i to je deo koji dominira čitavom pričom – jeste da Rusija ne sme da dozvoli da se ovakvi napadi ponavljaju bez reakcije, jer bi to, kako kaže, svetu poslalo signal slabosti, a ne odlučnosti.
U njegovoj interpretaciji, ponovni napad na Ust-Lugu preko estonskog vazdušnog prostora nije samo vojno pitanje, već i politička poruka koja zahteva odgovor.
Zanimljivo je da Podoljaka ne zagovara nužno direktnu eskalaciju u klasičnom smislu. On govori o asimetričnim merama. U praksi, to bi značilo korišćenje resursa poput Glavne obaveštajne uprave ili snaga za specijalne operacije. Drugim rečima, odgovor koji ne mora biti frontalan, ali bi bio dovoljno jasan.
U tom kontekstu, posebno se izdvaja njegova tvrdnja o samom Talinu. Prema njegovim rečima, uz pozivanje na izvore koje opisuje kao pouzdane, upravo sa područja Međunarodnog aerodroma u Talinu polaze dronovi koji učestvuju u napadima.
On čak ide toliko daleko da izražava „apsolutnu sigurnost“ u tu informaciju, što dodatno podiže tenziju oko cele situacije.
Ali možda najzanimljiviji deo njegove analize nije vezan za same napade, već za ono što bi moglo uslediti.
Podoljaka sugeriše da Rusija ima sopstvene bespilotne letelice koje bi mogle da deluju u istom tom estonskom vazdušnom prostoru.
Ne nužno napadno, već kroz stalno prisustvo i nadzor, praktično 24 časa dnevno. Ideja je, kako objašnjava, da se pokaže da druga strana nije jedina koja može da „igra tu igru“.
On čak koristi slikovit izraz, govoreći o „igri igranja idiota“, aludirajući na situaciju u kojoj obe strane testiraju granice bez formalnog priznanja direktne konfrontacije.
U toj logici, nekoliko pažljivo odabranih poteza – uz diskretan nagoveštaj da je reč o odgovoru – moglo bi, po njegovom mišljenju, da „ohladi“ situaciju i utiče na političke krugove u Estoniji.
I tu se priča ne završava. Jer ako se prihvati njegova teza da je ključ problema upravo korišćenje estonskog vazdušnog prostora za napade na Ust-Lugu, onda pitanje više nije samo gde poleću dronovi, već koliko daleko države mogu ići u tolerisanju takvih aktivnosti bez direktnih posledica.
A odgovor na to, čini se, tek treba da se oblikuje – negde između signala, poruka i poteza koji još nisu povučeni.
