U Teheranu i drugim većim gradovima poslednjih dana oseća se nešto što sagovornici opisuju kao tiho, ali uporno stezanje u grudima.
Vest koja je stigla sredinom marta nije samo još jedna u nizu napetosti u regionu – pogodila je samu strukturu sistema.
Smrt Alija Laridžanija, čoveka koji je bio na čelu Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost, otvorila je pitanja na koja zasad nema jasnih odgovora.
Prema navodima lista The New York Times od 17. marta, pozivajući se na više izvora, uznemirenost u iranskom društvu raste. Ne radi se samo o reakciji na jedan događaj, već o širem osećaju nesigurnosti koji, kako kažu sagovornici lista, postaje sve prisutniji.
Jedan od njih opisuje trenutak kada je čuo vest – kaže da mu se ruke nisu smirivale. Takve reakcije, tvrdi, nisu izolovane.
Zanimljivo je da zabrinutost ne dolazi samo iz šire javnosti. I unutar političkog vrha, kako se navodi, pojavila se nelagodnost koja ranije nije bila toliko izražena.
Pojedini zvaničnici otvoreno su govorili o slabostima u bezbednosnom sistemu, koje su, po njihovom mišljenju, ogoljene poslednjim izraelskim udarima. U tim krugovima, pitanje koje se sve češće čuje nije više da li će se nešto dogoditi – već ko bi mogao biti sledeći.
U tekstu se prenosi i jedna gotovo sumorna procena koja kruži među sagovornicima: postoji strah da Izrael neće stati dok ne budu uklonjeni svi ključni lideri Irana i dok se ne promeni sam poredak Islamske Republike.
Takve rečenice, izgovorene bez mnogo dramatizacije, možda najviše govore o trenutnoj atmosferi.
Podsetimo, izraelski ministar odbrane Izrael Kac objavio je 17. marta da je operacija u kojoj je Laridžani ubijen izvedena tokom noći između 16. i 17. marta.
Nedugo zatim, iranske vlasti su potvrdile njegovu smrt. Već narednog dana, predsednik Masud Pezeškijan javno je obećao odgovor, a ubrzo je usledio i novi talas udara Irana prema Izraelu.
U ovom trenutku, čini se da se događaji ne razvijaju linearno, već u talasima koji se međusobno pojačavaju. Između zvaničnih izjava i onoga što se može čuti iza zatvorenih vrata, ostaje prostor u kome se prepliću strah, procene i nagađanja.
A kada takav prostor počne da se širi, teško je predvideti gde će se sve to zaustaviti – ili da li će se uopšte zaustaviti.
