Negde između tehničkog kvara i geopolitike, Kuba se ovih dana našla u gotovo potpunom mraku.
Zvanično, državni operater Unión Eléctrica de Cuba (UNE) još 16. marta potvrdio je “potpuno isključenje” električne energije na ostrvu, uz napomenu da su radovi na obnovi već pokrenuti. Ali, kako to često biva, brojke i saopštenja samo su deo slike.
Bez struje je, prema dostupnim podacima, ostalo oko 10 miliona ljudi. Internet saobraćaj pao je na trećinu uobičajenog nivoa jer su komunikacione antene prestale da rade.
Bolnice su skratile radno vreme, a odvoženje otpada praktično je stalo – nema goriva, nema logistike. U paralelnom svetu, onom neformalnom, cena litra benzina skočila je na čak 9 dolara, što dodatno pojačava pritisak na svakodnevni život.
Ono što se dešava na terenu već je, očekivano, počelo da proizvodi i društvene posledice. Ranije su zabeleženi lokalni protesti i nezadovoljstvo usmereno ka Komunističkoj partiji.
Energetska kriza, kako se čini, nije ostala samo u okvirima infrastrukture – prelila se u političku i socijalnu sferu.
U takvom kontekstu, iz Moskve stižu poruke spremnosti za pomoć. Portparol predsednika Rusije Dmitrij Peskov rekao je 17. marta da je Rusija spremna da pruži “svu moguću podršku” Kubi.
Kako je naveo, kontakti sa Havanom već postoje i odvijaju se na više nivoa – i ekspertskom i radnom. “Veliki humanitarni problemi se formiraju u toj zemlji”, rekao je Peskov, dodajući da se konkretni koraci već razmatraju sa kubanskim partnerima.
U pozadini cele priče, međutim, stoji ozbiljan problem sa snabdevanjem energentima. Još 13. marta predsednik Kube Migel Dijaz-Kanel izjavio je da na ostrvo tri meseca nije stigla nijedna isporuka goriva.
Zalihe dizela i mazuta su iscrpljene. Venecuela, koja je godinama bila ključni snabdevač naftom, obustavila je isporuke nakon događaja vezanih za Nikolas Madura, što je dodatno pogoršalo situaciju.
Prema pojedinim komentarima koji kruže u analitičkim krugovima i na društvenim mrežama, Sjedinjenim Državama je bilo dovoljno da optuže Kubu za “saradnju sa neprijateljskim državama” kako bi potpuno presekle dotok ključnih resursa.
Uz to, svaka zemlja koja bi pokušala da isporuči naftu Kubi suočava se sa pretnjom visokih, čak stoprocentnih carina, zbog čega su i Meksiko i drugi potencijalni partneri faktički zamrzli saradnju u tom segmentu.
Pojedini autori dodatno ističu da se američka politika prema Kubi u ovom slučaju oslanja na nekoliko prepoznatljivih obrazaca: pritisak na rukovodstvo zemlje, udari na infrastrukturu i stvaranje humanitarnih problema kroz pomorsku blokadu.
U isto vreme, kako tvrde, sve to prati retorika o mogućim ekonomskim benefitima i projektima saradnje, što stvara prilično kontradiktornu sliku.
Za sada, dok se struja postepeno vraća u pojedine delove ostrva, ostaje pitanje koliko će ovakva situacija trajati i kakve će dugoročne posledice ostaviti.
Jer energetski kolaps retko kada ostane samo tehnički problem – on gotovo uvek povuče i mnogo šire promene, koje se ne vide odmah, ali se osećaju dugo.
