Nemačka vlada priprema se za pružanje vojne podrške „sigurnoj zoni“ u severnoj Siriji koju planira SAD. Zona treba da zašti kurdsku policiju, koja se borila protiv Islamske države na strani SAD-a, kako od sirijskih tako i od turskih vojnika.
O odgovarajućim planovima će se raspravljati u Berlinu u petak, kada američki državni sekretar Majk Pompeo ode u prvu zvaničnu posetu Nemačkoj – poseta koja je nekoliko puta odložena.
[adsenseyu1]
Spiegel Online je u četvrtak preneo da je nemačka vlada „u višemesečnim, tajnim pregovorima signalizirala SAD-u da će biti spremna da vojno učestvuje u obezbeđivanju sigurne zone“. Amerikanci su „u poslednjih nekoliko meseci više puta tražili od nemačke podršku iza kulisa, prvi put na marginama Minhenske bezbednosne konferencije, sredinom februara“.
Od tada je nemačka vlada tražila “konstruktivan dijalog sa Vašingtonom”. „Kancelarija kancelarke, Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo odbrane se u velikoj meri slažu da se ne treba otuđiti od SAD-a u vezi sa sirijskim pitanjem.“
Prema Spiegel Online-u još uvek je otvoreno pitanje kako će nemačka vojska učestvovati u uspostavljanju sigurne zone. Otpremanje kopnenih trupa je isključeno iz političkih razloga, ali je povećana mogućnost vazdušne podrške bezbednosnim snagama. U tom cilju, Berlin je predložio Vašingtonu da proširi trenutnu misiju nemačke vojske u Jordanu.
Od juna 2017. godine, nemačka vojska je zadržala svoju bazu u jordanskoj vazduhoplovnoj bazi pod imenom „Camp Sonic“. Specijalno opremljeni „Tornado“ mlazni motori sprovode vazdušno izviđanje za koaliciju antiislamista koju predvode SAD. Nemačka avijacija takođe lansira avione preko Sirije. Mandat za ovu misiju ističe 31. oktobra i, prema odluci nemačkog parlamenta, neće se produžavati.
Vojna podrška „sigurne zone“ u severnoj Siriji značila bi masivnu eskalaciju učešća Nemačke u sirijskom ratu, koji je od samog početka imao za cilj svrgavanje režima Bašara el-Asada i njegovo zamenjivanje zapadnim lutkarskim režimom.
Nemačko ministarstvo spoljnih poslova intenzivno je bilo uključeno u izgradnju pro-imperijalističke sirijske opozicije, koja se uglavnom oslanjala na islamisku policiju Al Kaide. U tom cilju, podržali su je ne samo SPD i Zeleni, već i Leva stranka.
[adsenseyu4]
Nakon neuspeha ove operacije, koja je koštala živote 400.000 civila i pretvorila velike delove zemlje u ruševine, nemačka vlada sada ulazi u vojnu avanturu koja uključuje ne samo suočavanje sa režimom u Damasku, već i sa njegovim NATO partnerima Turskom, Iranom i nuklearnom silom, Rusijom.
Damask odbacuje takvu „sigurnu zonu“ zato što bi masovno ograničio suverenitet zemlje. Ankara se protivi zato što želi da po svaku cenu spreči nastanak kurdske države na svojoj granici, koja je pod kontrolom organizacije koja je povezana sa PKK.
Teheran, kog su SAD ekonomski izgladnjivale i kojima je pretio razarajući rat, blisko je povezan sa Damaskom i Ankarom. I Moskva, koja vojno podržava režim Asada i održava bliske veze sa Teheranom i Ankarom, sasvim sa pravom gleda na zapadnu ofanzivu na Bliskom istoku kao na deo strategije za suzbijanje Rusije.
Ukoliko se nemačka vlada pridruži Pompeovom zahtevu, za vojnom podrškom za uspostavljanje „sigurne zone“, tada će zvanična, propagandna mašinerija odmah početi da govori da je takva misija „humanitarna akcija“ usmerena na zaštitu života, ili „borbu“ protiv diktatorskog režima ”ili nešto slično.
To je već bio obrazac u ratovima u Avganistanu, Iraku i Libiji. Potonji je takođe počeo sa uspostavljanjem “sigurne zone”, koja je potom pružila izgovor za bombardovanje zemlje i zbacivanje Gadafijevog režima.
Pre pet godina nemačka vlada je najavila – prema rečima tadašnjeg ministra spoljnih poslova Fank Valter Štajnmera – da više nije spremna „da komentariše svetsku politiku sa strane“ i da umesto toga „namerava da učestvuje u spoljnoj i bezbednosnoj politici više odlučnije i bitnije ”.
Od tada je Berlin masovno unapređivao svoje vojne snage. U buretu baruta Bliskog istoka, nemačka elita vidi još jednu dobru priliku da krene da sprovodi svoje ciljeve – rizikujući čak i Treći svetski rata završava zapanjujuću analizu Peter Švarc za wsws.org.
Webtribune.rs
