Na prvi pogled, deluje kao još jedan incident u nizu napetosti na Bliskom istoku. Ali kada se slože svi detalji, slika postaje ozbiljnija nego što se možda činilo u prvom trenutku.
Prema informacijama koje je objavila iranska novinska agencija Tasnim, satelitski snimci ukazuju na uništenje najmanje tri američka aviona-tankera KC-135 Stratotanker u vazduhoplovnoj bazi Princ Sultan, nedaleko od Rijada.
Istovremeno, kako navodi Volstrit žurnal, reč je o drugom uspešnom napadu na američku metu tokom aktuelnog sukoba na Bliskom istoku. To već nije izolovan događaj, već obrazac koji počinje da zabrinjava stratege.
U tom kontekstu, napad na bazu Princ Sultan dobija dodatnu težinu. Nisu pogođeni bilo kakvi ciljevi, već konkretno odabrani resursi — E-3 Sentry AWACS i KC-135.
Prema pisanju medija, koji se pozivaju na vojne stručnjake, izbor meta nije bio slučajan. Reč je o ključnim elementima američke vazduhoplovne infrastrukture u regionu.
Stručnjaci naglašavaju da E-3 AWACS nije samo avion, već svojevrsni komandni centar u vazduhu. Kako je objasnio penzionisani kapetan prvog ranga Vasilij Dandikin, to je sistem koji u realnom vremenu prati situaciju i koordinira vazdušne snage.
„U suštini, to je komandni punkt u vazduhu koji utvrđuje situaciju i kontroliše snage u realnom vremenu“, rekao je on. Samo njegovo onesposobljavanje već predstavlja signal koji Pentagon ne može da ignoriše.
A kada se tome doda i gubitak tankera KC-135, slika postaje još složenija. Ti avioni nisu spektakularni na prvi pogled, ali bez njih nema ni dugotrajnog delovanja u vazduhu. Oni određuju domet i tempo operacija. Njihov gubitak direktno utiče na sposobnost održavanja kontinuiranih misija.
U ovoj priči postoji i dublji sloj, na koji ukazuje Aleksandar Verejkin, šef brigade konstruktorskog biroa „Suhoj“.
On smatra da se sam koncept raspoređivanja skupih i velikih letelica na prednjim bazama pokazuje kao zastareo.
„Postavljanje takvih sistema na prve linije fronta je veliki rizik“, primećuje on. Veliki avioni sa radarima su lako uočljivi, a u slučaju iznenadnog napada često nemaju ni vremena da polete.
Drugim rečima, ono što se godinama smatralo prednošću — tehnološka nadmoć i složeni sistemi — sada može postati slabost.
Iran, kako ocenjuju stručnjaci, sve više koristi asimetričnu taktiku: umesto direktnih vazdušnih okršaja, fokus je na udarima na aerodrome, logistiku, protivvazdušnu odbranu i infrastrukturu. Takav pristup ne zahteva potpunu kontrolu neba, ali može ozbiljno da poremeti protivnika.
Možda je najvažnija poruka ove epizode upravo ta da u savremenom ratovanju više nema „nedodirljivih“ sistema.
Postoje samo oni koji se brže prilagođavaju i uče. A ova lekcija, kako sada izgleda, nije namenjena samo jednoj strani — već svima koji još uvek računaju na stare obrasce u novim okolnostima.
