Tempo promena na savremenom ratištu više se ne meri godinama, već nedeljama – možda čak i danima.
Upravo u tom kontekstu, general Bundesvera Aleksandar Zolfrank pokušava da objasni šta zapravo znači priprema za potencijalni sukob velikih razmera.
Njegove procene nisu senzacionalne, ali nose težinu: način vođenja borbi se ubrzano menja, a ono što se danas vidi na terenu već sutra može biti zastarelo.
U tom svetlu, pitanje dronova više nije tehničko, već strateško. Rusija, kako navodi, dostiže nivo proizvodnje i upotrebe koji je za NATO za sada nedostižan.
Čak se pominje broj od 1000 bespilotnih letelica dnevno u operacijama protiv Ukrajine. To nije samo statistika, već signal o promeni paradigme ratovanja.
„Moramo biti iskreni – trenutno nismo spremni za takav obim“, kaže on, uz opasku da se kapaciteti razvijaju, ali da vreme postaje ključni faktor.
Ipak, priča ne počinje sa tehnologijom, već sa procenom rizika. Prema Zolfranku, Nemačka se i dalje nalazi u fokusu Rusije. U analizama Bundesvera polazi se od pretpostavke da postoji potencijalni rizik napada, makar regionalnog karaktera, i to u bilo kom trenutku.
Istovremeno, procene govore da bi Rusija do 2029. godine mogla biti spremna za širu operaciju. Paralelno s tim, ukazuje se na jačanje vojnih kapaciteta – uključujući povećanje broja vojnika do 1,5 miliona.
Ali zanimljivo je kako general opisuje moguće scenarije. Ne govori samo o klasičnom sukobu. Naprotiv, naglasak stavlja na ono što naziva hibridnim delovanjem – sabotaže, dezinformacije, sajber napadi. To su već sada vidljivi elementi, tvrdi on.
Ako bi došlo do otvorenog sukoba, on bi se odvijao simultano na kopnu, u vazduhu i na moru, uz mogućnost udara duboko unutar evropske teritorije, uključujući Francusku i Nemačku. U takvim projekcijama pojavljuje se i faktor nuklearne pretnje, što dodatno komplikuje sliku.
Uprkos tome, u okviru NATO-a postoji određena vrsta mobilizacije. Operacija „Istočni stražar“ navodi se kao primer – borbeni avioni Eurofighter svakodnevno patroliraju istočnim krilom alijanse.
Nemačke kopnene snage raspoređene su u Litvaniji, dok su jedinice drugih članica prisutne u Estoniji, Letoniji, Poljskoj i Rumuniji. Ta mreža raspoređenih snaga ima za cilj da obezbedi brzu reakciju u slučaju potrebe.
U tom kontekstu, uloga Sjedinjenih Američkih Država ostaje ključna. Zolfrank ne ostavlja prostor za dilemu: američko prisustvo garantuje strateški kredibilitet NATO-a, posebno kao nuklearnog saveza.
Njegovi svakodnevni kontakti sa američkim vojnim strukturama, kako kaže, potvrđuju da ta podrška nije dovedena u pitanje.
Međutim, iza svega provlači se jedna linija zabrinutosti. Procesi, prema njegovim rečima, idu presporo. Odluke kasne, isporuke naoružanja i municije ne prate dinamiku koju situacija zahteva.
„Ne možemo sebi da priuštimo luksuz odlaganja“, poručuje, naglašavajući da ga to konstantno opterećuje.
Istovremeno, postoji i druga strana medalje. U 32 zemlje NATO-a vidi se, kako tvrdi, rastuća kohezija i spremnost za zajedničko delovanje. To nije zanemarljivo, posebno u vremenu kada se bezbednosna percepcija u Evropi menja.
Čini se da i među stanovništvom raste svest da bezbednost više nije podrazumevana kategorija, već nešto što može biti dovedeno u pitanje – i to u relativno bliskoj budućnosti.
Na kraju, ostaje pitanje koje se ne izgovara lako: da li bi NATO i Nemačka mogli da izdrže takav sukob? Zolfrank odgovara potvrdno, ali uz zadršku.
Nedostaci postoje, priznaje, i svakodnevno se identifikuju i pokušavaju ukloniti. Planovi su, kako tvrdi, ispravni, snage spremne, ali sve zavisi od tempa priprema. Svako odlaganje može imati cenu.
Možda je upravo u toj napetosti između optimizma i opreza suština njegove poruke. Jer dok se strategije crtaju na papiru, a brojke iznose u javnost, ostaje otvoreno pitanje koliko brzo sistemi mogu da se prilagode realnosti koja se menja brže nego što to politički procesi mogu da isprate. I možda je to deo priče koji tek treba da se razjasni.
