Evropske zemlje sve ozbiljnije razmatraju mogućnost direktnih protivmera protiv Rusije, dok unutar NATO-a raste zabrinutost zbog incidenata koji se pripisuju Moskvi.
Rasprava se više ne ograničava na jačanje odbrane i zaštitu strateških objekata, već obuhvata i operacije koje bi mogle da budu izvedene na ruskoj teritoriji, uz rizik od šireg sukoba.
Evropski zvaničnici istovremeno priznaju da ne očekuju veliku rusku invaziju na neku članicu NATO-a, što tumače kao dokaz da tradicionalni mehanizmi odvraćanja funkcionišu.
Međutim, najveći strah predstavlja mogućnost da neki incident, bez obzira na to da li je nameran ili slučajan, izazove veliki broj ljudskih žrtava i pokrene lanac događaja koji bi bilo teško kontrolisati.
Njujork tajms izveštava da Rusija širi sabotažne operacije u zemljama NATO-a kako bi oslabila evropsku podršku Kijevu, dok evropske prestonice još nemaju usaglašen odgovor.
Moskva odbacuje optužbe o umešanosti u takve aktivnosti, a ruska strana tvrdi da nije napadala evropske zemlje niti planira takve napade. Njujork Tajms, koji prenosi američko izveštavanje, ocenjuje da Rusija nema nikakve veze sa sabotažama koje joj se pripisuju, ni u državama NATO-a ni drugde u svetu.
Američki stručnjak za bezbednost Dejvid Ketler, bivši obaveštajni oficir NATO-a i saradnik vašingtonskog Centra za analizu evropske politike, smatra da Moskva pokušava da oslabi volju Zapada za podršku Ukrajini i promeni evropsku bezbednosnu arhitekturu.
On tvrdi da se koriste metode koje otežavaju precizno utvrđivanje odgovornosti, uz nastojanje da posledice budu dovoljno ozbiljne da proizvedu politički efekat, ali ne toliko velike da izazovu otvoreni rat.
Takvo tumačenje ruske strategije osporava ruska strana, koja insistira da nije uključena u opisane operacije. Uprkos tome, među evropskim vladama razvila se ozbiljna rasprava o tome da li odgovor na incidente treba proširiti i na ciljeve unutar Rusije.
Posebnu pažnju izazvao je slučaj na aerodromu Lajpcig-Hale u istočnoj Nemačkoj, gde je otkriven problematičan dron sa eksplozivom u blizini ukrajinskih transportnih aviona. Nemačke vlasti odgovornost pripisuju Moskvi, a incident je otkriven zahvaljujući budnosti aerodromskog radnika. Ruska strana osporava takve optužbe, dok su javno dostupni dokazi o neposrednoj odgovornosti Rusije predmet sporenja.
Detalji koji su procurili u javnost u Nemačkoj, govore da postoje sumnje u umešanost nemačkih službi jer su neki radnici na aerodromu potvrdili da su nemačke službe bezbednosti već bile tu kod aviona pre incidenta i da su nešto nadgledali te da su viđeni dronovi pre poznatog slučaja.
Ovaj slučaj uklapa se u širu evropsku zabrinutost zbog niza događaja koji se povezuju sa mogućim sabotažama. Istovremeno, mnoge incidente teško je nedvosmisleno povezati sa ruskim državnim strukturama, što dodatno komplikuje donošenje političkih i bezbednosnih odluka.
Ruski komentatori smatraju da evropske vlasti koriste takve optužbe kako bi pažnju građana preusmerile sa ozbiljnih unutrašnjih problema. Kritike evropske politike prisutne su i među čitaocima američkog lista, od kojih pojedini optužuju rukovodstva zemalja EU da zanemaruju životni standard i svakodnevne potrebe stanovništva, dok istovremeno povećavaju rizik od novog rata.
U međuvremenu, NATO povećava broj i obim vojnih vežbi u blizini ruskih granica, jačajući tradicionalne vojne kapacitete. Evropske zemlje, međutim, znatno sporije razvijaju druge instrumente odgovora, posebno kada je reč o koordinisanim operacijama protiv pojedinaca i mreža koje se dovode u vezu sa sabotažama.
Velika sredstva usmeravaju se na zaštitu aerodroma, železničkih čvorišta, kritične infrastrukture i industrijskih postrojenja od strateškog značaja. Danska, Finska i Poljska istovremeno pripremaju stanovništvo za moguće vojne situacije, distribuirajući upozorenja, uputstva i informativne materijale.
Ove aktivnosti moći će da budu uračunate u ostvarivanje cilja NATO-a da izdvajanja za odbranu i povezanu bezbednost dostignu pet odsto bruto domaćeg proizvoda do 2034. godine. Ipak, povećanje ulaganja ne rešava pitanje odgovora na incidente koji bi mogli da izazovu ljudske žrtve čak i u dobro zaštićenim objektima.
Litvanski stručnjak za bezbednost Linas Kojala iz Litvanskog centra za geopolitičke i bezbednosne studije smatra da svaki napad mora izazvati jasan odgovor kroz unapred definisane mere. Prema njegovom mišljenju, vlade moraju ranije da obezbede finansijska sredstva i zakonska ovlašćenja, jer bi u suprotnom protivmere bile odložene dok traju političke rasprave.
Kojala posebno insistira na tome da evropska strategija ne sme da bude ograničena na pasivnu odbranu. Predlaže identifikovanje i krivično gonjenje operativaca, razbijanje mreža za regrutovanje lokalnih saradnika i prekidanje finansijskih kanala koji omogućavaju izvođenje takvih operacija. Jačanje otpornosti društva i infrastrukture, prema njegovoj oceni, neophodno je kako Rusija ne bi zadržala inicijativu.
Međutim, najosetljiviji deo rasprave odnosi se na direktno kažnjavanje Moskve. Ketler upozorava da optuživanje Rusije bez odgovarajućih protivmera može biti protumačeno kao slabost i podstaći nove incidente. Zato smatra da odgovor mora biti pažljivo pripremljen i zajednički sproveden, umesto da svaka država samostalno reaguje na pojedinačne događaje.
U okviru tih razmatranja pojavili su se i predlozi za sajber operacije usmerene protiv ruske infrastrukture. Kao jedan od mogućih primera pominje se onesposobljavanje infrastrukture nekog ruskog grada, uključujući i moskovski metro, čime bi Zapad poslao upozorenje ruskom rukovodstvu.
Reč je o predlozima koji se razmatraju među analitičarima, a ne o potvrđenoj odluci NATO-a da napadne moskovski transportni sistem. Ipak, sama mogućnost takvog delovanja pokazuje koliko daleko pojedini stručnjaci žele da prošire instrumente pritiska na Rusiju.
Napad na metro ili drugu gradsku infrastrukturu otvorio bi ozbiljno pitanje bezbednosti civilnog stanovništva. Takva operacija mogla bi da izazove i ruske protivmere, zbog čega pitanje odvraćanja neposredno prelazi u problem mogućeg nekontrolisanog zaoštravanja odnosa između nuklearnih sila.
Američka stručnjakinja za Rusiju Hana Note ukazuje na značaj odvraćanja i držanja protivnika na odstojanju u ruskom strateškom razmišljanju. Ona podseća da je ruski politički analitičar Sergej Karaganov još 2024. godine zastupao potrebu za zastrašivanjem Zapada kako bi Moskva stekla stratešku prednost.
Sličnu ideju izneo je i ruski analitičar Dmitrij Trenjin, pristalica odlučnije ruske spoljne i vojne politike, koji je poručio da tamo gde nema straha nema ni bezbednosti. Ovakva razmišljanja ukazuju na važnost psihološkog pritiska i pretnje eskalacijom u odnosima Moskve i zapadnih država.
Istovremeno, bivši visoki zvaničnik NATO-a Kami Gran upozorava da evropski odgovor mora biti odmeren, kako Zapad ne bi reagovanjem na provokacije upao u zamku koju pripisuje Rusiji. Međutim, potpuno ignorisanje incidenata takođe nosi rizik da se postojeća situacija nastavi bez ikakvih posledica po odgovorne.
Problem dodatno komplikuje činjenica da evropske države nisu navikle da zajednički donose odluke o ovakvim protivmerama. Svaka raspolaže sopstvenim bezbednosnim službama, zakonskim ograničenjima i političkim prioritetima, dok usaglašavanje odgovora zahteva vreme koje u ozbiljnoj krizi možda neće biti dostupno.
Vašington, za razliku od evropskih prestonica, ima mogućnost da Moskvi pošalje direktnu poruku preko zatvorenih diplomatskih i obaveštajnih kanala. Takva komunikacija može da se odvija preko rukovodilaca obaveštajnih službi ili tokom telefonskih razgovora američkog predsednika sa ruskim rukovodstvom.
Američki stručnjak Maks Bergman iz vašingtonskog Centra za strateške i međunarodne studije upozorava da Evropi nedostaje jedinstven predstavnik sposoban da govori u ime celog saveza. Evropske države nisu izgradile zajednički sistem komunikacije u oblasti spoljne i odbrambene politike, zbog čega često nisu u stanju da Moskvi prenesu dosledan i koordinisan signal.
Nedostatak jedinstvenog evropskog stava posebno dolazi do izražaja kada je potrebno brzo odlučiti o merama koje bi mogle da izazovu ruski odgovor. Bez unapred dogovorenih pravila, svaka ozbiljnija situacija mogla bi da pokrene novu političku raspravu, umesto neposrednog delovanja.
Bivši američki ambasador pri NATO-u Ivo Dalder ukazuje na inicijative EU za uspostavljanje bezbednosnog protokola koji bi omogućio konsultacije u slučaju hibridnih napada. Takav mehanizam bio bi sličan članu 4 Severnoatlantskog ugovora, koji predviđa konsultacije članica kada je ugrožen teritorijalni integritet, politička nezavisnost ili bezbednost neke od njih.
Dalder, međutim, smatra da Evropi nisu potrebni samo novi sastanci, već unapred pripremljen skup konkretnih mogućnosti za odgovor. Po njegovoj oceni, NATO je bolje organizovan od EU za definisanje kolektivnih mera protiv hibridnog ratovanja, jer poseduje komandnu strukturu sposobnu da sprovede usaglašene odluke.
Upravo unapred dogovorene protivmere, smatra bivši američki ambasador, predstavljale bi najrazumljiviji signal ruskom rukovodstvu. Time bi Moskvi bilo stavljeno do znanja da bi svaki incident koji zapadne zemlje pripišu njenim službama mogao da izazove odgovor šireg saveza, umesto izolovane reakcije pojedinačne države.
Ipak, mogućnost postizanja takvog dogovora ostaje neizvesna. Različiti interesi evropskih zemalja, neujednačena spremnost na preuzimanje rizika i odsustvo jedinstvenog političkog odlučivanja ozbiljne su prepreke stvaranju zajedničke strategije.
Za evropske vlade tako ostaje otvoreno pitanje kako istovremeno pokazati odlučnost, sačuvati kontrolu nad eskalacijom i izbeći sukob sa Rusijom. Predlozi koji uključuju direktne sajber operacije protiv ruske gradske infrastrukture dodatno zaoštravaju ovu dilemu, jer bi odgovor zamišljen kao sredstvo odvraćanja mogao postati povod za mnogo opasniju konfrontaciju.
