Zaprepašćujuće je nedovoljno pažnje, i još manje diskusije, u srpskoj javnosti izazvala odluka Evropske unije da prevari Severnu Makedoniju i Albaniju iako se ta prevara direktno tiče i naše budućnosti.
Zapravo, da predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije osetio potrebu da se pohvali svojom dalekovidošću – „Ja sam to jedini govorio… Tome sam trezveno pristupao i razumeo sam šta će da se dogodi i ukazivao sam na to…“ – i da potom u intervjuu bečkom Standardu nije upitao „šta mi dobijamo (u zamenu za priznanje Kosova)?
[adsenseyu1]
Moguće članstvo u EU za 10 godina? A ko nam to garantuje? Da li će to biti onakva garancija kakvu je dobila Severna Makedonija, kojoj je bilo obećano da će biti otvoreni pristupni pregovori?“, čitav bi ovaj severnomakedonsko-albanski slučaj koji raskrinkava i našu evropsku budućnost u našoj javnosti prošao, bezmalo, bez ikakvog komentara.
I skoro da je zadivljujuće to saglasje u nerazumevanju (ili prikrivanju) značaja odluke lidera Evropske unije kakvo su – uz citirani izuzetak – postigli i predstavnici vlasti i opozicije, i mediji koji su pod kontrolom vlasti i svi ostali koji su protiv nje. Svi su se napravili kao da nam se ništa bitno nije dogodilo uprkos tome što je – podsećamo da bismo ilustrovali koliko ovaj manjak pažnje nije normalan – u novoj Strategiji bezbednosti Republike Srbije naše pristupanje Evropskoj uniji proglašeno za jedan od naših glavnih nacionalnih interesa i prioriteta. Kao da Evropska unija ima takvu nameru…
Šarena laža
Vrhuška Evropske unije, elem, prošle nedelje u Briselu uspela je da se ponovo ne dogovori o otvaranju pristupnih pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom, i to uprkos pozitivnoj preporuci Evropske komisije, desetoj po redu u slučaju Severne Makedonije i drugoj za Albaniju. S tim u vezi, pre nego što pređemo na ostale, jedan uzgredan ali suštinski važan detalj jer otkriva pravu prirodu EU integracija. I nehotice je na njega skrenuo pažnju odlazeći šef EK Žan-Klod Junker: „Ovde se ne radi o tome da li su ove zemlje spremne da uđu u EU nego da li su ispunile uslove za početak pregovora. Neke zemlje članice smatraju da tih uslova nema.“
Zašto je ovo važnije nego što – možda – na prvi pogled deluje? Zato što uverljivo pokazuje da pristupanje Evropskoj uniji ipak nije matematički precizan, egzaktan dakle proces s jasno utvrđenim pravilima, kao što nas inače ubeđuju, evo, već decenijama, nego je reč o potpuno arbitrarnom nizu činova u kome kandidati isključivo zavise od dobre volje članica EU. Da je, naime, drugačije, ne bi jedni mogli da smatraju da su uslovi ispunjeni, a drugi ne; nasuprot tome, kao što je poznato, jedan plus jedan jeste jednako dva, a svako ko se usudi da smatra nešto drugo može samo da ponavlja prvi razred osnovne škole.
[adsenseyu4]
U svakom slučaju, nakon što je pogazila volju naroda izraženu na referendumu i promenila ime – upadljiviji je primer (Severne) Makedonije pa ga zato ističemo u većoj meri nego albanski – država čiji je glavni grad Skoplje bila je, sad citiramo londonski Gardijan, „navedena da poveruje kako će joj biti otvoren put ka članstvu u EU“. Severnoj Makedoniji i Albaniji to je trebalo da se dogodi u junu ove godine – pisali smo o tome u tekstu Šarena laža, sada je sve još gore nego tada – međutim, umesto otvaranja pregovora dobili su saopštenje Evropske unije u kome im je obećano da će „jasna i suštinska odluka biti doneta što pre moguće, a ne kasnije od oktobra 2019“.
Eh. Tada, u junu, pred nadama Severne Makedonije i Albanije da će dobiti taj datum početka pregovora o eventualnom priključenju Evropskoj uniji, u kome vide nekakvu nadu za svoju budućnost a nije nam jasno zašto, isprečio se veto Nemačke i Francuske.
Ovog puta im je presudio veto Francuske, kojoj su pripomogle Danska i Holandija. Ostali su bili za, neki su bili naklonjeniji Severnoj Makedoniji nego Albaniji, ali „pet ili šest članica“ (citira portal Politiko svoje diplomatske izvore) usprotivile su se njihovom razdvajanju premda uopšte nije jasno ni zašto su spojene, tek, okreni-obrni, i jedna i druga ponovo su prevarene.
Štaviše, posle pregovora koji su potrajali do duboko u noć između prošlog četvrtka i petka, lideri EU „na kraju nisu uspeli da dođu čak ni do dogovora o blagoj izjavi koja će ponuditi ohrabrenje i odložiti formalnu odluku“ (Politiko), već su „članice EU uspele da se dogovore tek da početak pregovora sa ove dve zemlje razmotre iduće godine“, kako sumira „Dojče vele“. Usaglašena verzija, koja je u odnosu na junsku unapređena utoliko što je nešto poštenija, to jest otvorenija, glasi: „Evropski savet vratiće se pitanju proširenja pre samita EU – Zapadni Balkan u Zagrebu u maju 2020.“ Dakle, za razliku od juna, Severna Makedonija i Albanija sad nisu dobile čak ni obećanje, makar i lažno.
[adsenseyu1]
Niste dobrodošli – šta god da uradite
Neposredna žrtva ovakvog ishoda ispao je premijer Severne Makedonije Zoran Zaev koji je najavio ostavku i slede mu neizvesni izbori narednog aprila – time je još i dobro prošao u odnosu na ono što je zaslužio zbog svega što je učinio da bi njegova zemlja dobila datum koji nije dobila a zauzvrat je žrtvovala svoje ime – no to je njegov a on je njihov problem, dok nas prevashodno zanima problem naših EU integracija. Otuda, uostalom, i sva ova priča.
Jer, upitao je (retorički) nemački Dojče vele posle onoga što se dogodilo u Briselu: „Početak kraja širenja EU?“ „Poruka koju su Albanija i Severna Makedonija, ali i Srbija, Crna Gora, BiH i Kosovo dobili jeste da nisu dobrodošli – šta god da urade“, citirana je Aleksandra Štiglmajer iz Evropske inicijative za stabilnost. I kako osporiti ovu ocenu ako znamo da je bivša Makedonija žrtvovala sve što je od nje zatraženo pa je na kraju dobila samo šipak koji ne uključuje čak ni obećanje ludom radovanje.
Ali situacija je kudikamo do znatno kompleksnija. Naime, bečki Standard – a nije jedini – ukazuje da „Francuska, Holandija i Danska insistiraju na svom tvrdom stanovištu: nema više proširenja EU pre njenih unutrašnjih reformi“. Politiko ukazuje i da je na svojoj završnoj konferenciji za medije, posle samita u Briselu, francuski predsednik Emanuel Makron objašnjavao da „čitav proces (proširenja) mora da bude reformisan pre nego što ijedna zemlja krene na višegodišnje pristupno putovanje, te da EU mora da revidira nezgrapne strukture za donošenje odluka kako bi mogla da primi nove članice“.
Samu proceduru proširenja francuski predsednik opisao je kao „bizaran tip odnosa“ – a poznato je da Makron ima zavidno iskustvo u toj vrsti odnosa, pa njegove reči i iz tog razloga nose naročitu težinu – i usput nagovestio šta bi u tom pogledu trebalo promeniti: „Mislim da moramo da reformišemo ovu proceduru, koja je u ovom momentu nereverzibilna.“ Citirajući neimenovanog francuskog diplomatu, portal „EU obzerver“ navodi i dodatne detalje Makronove formule: „Želeli bismo da Evropska komisija predloži novu metodologiju pregovora o pristupanju koja bi ih učinila manje tehnokratskim, više političkim, i reverzibilnim.“
Što u prevodu znači – da ne bude da nismo upozorili – da status kandidata i početak pregovora, osim što se ne odobravaju nikome više, mogu biti i oduzeti – to je reverzibilnost procesa koja se spominje – a odluka o oduzimanju neće biti merena raznoraznim tehničkim kriterijumima kao dosad, već spremnošću kandidata na ispunjavanje političkih uslova, da ne kažemo ucena. Dodajmo i da je ovaj francuski predlog nemačka kancelarka Angela Merkel dočekala dobrodošlicom: „Izražena je želja, pogotovo Francuske, koju sam podržala, da procedure budu transparentnije, a da početak pregovora ne znači i njihov uspešan završetak. Radiću na tome u narednom periodu.“
[adsenseyu1]
Koliko će ovaj proces rada na tome potrajati, ostaje da se vidi. A naredni period mogao bi da potraje poprilično, imajući u vidu da članice EU ne uspevaju da se dogovore ni oko sastava nove Evropske komisije – neće biti izabrana 1. novembra kao što je planirano, što znači da će komisija Žan-Kloda Junkera nastaviti da se tetura još neko vreme, no makar je u tome Junker ekspert – a nije se mnogo odmaklo ni u pregovorima o višegodišnjem budžetu EU jer Nemačka i njoj slični ne žele da u zajednički budžet uplate ono što traže Francuska i njoj slični. Što će im, zasigurno, povećati želju za daljim proširenjem njihove unije, kao da ona već nije dovoljno disfunkcionalna.
Prema tome, naravoučenije je jasno taman koliko je nejasno što se o njemu u našoj javnosti ne razgovara u meri u kojoj ovo pitanje zaslužuje. Proces proširenja Evropske unije, sve i ako nije formalno proglašen mrtvim, nalazi se u stanju živog leša koji će, usvoji li se Makronova ideja o reverzibilnosti procesa integracija, pre prohodati unatraške negoli i makac unapred. A pri tome je Evropska unija i na delu pokazala da njena obećanja ne vrede ni koliko da se mačku okače o rep.
Ne znači li sve ovo da je došlo krajnje vreme za preispitivanje naših nacionalnih interesa i prioriteta? I zašto se o ovome uporno i na sve strane ćuti?
Nikola Vrzić (Pečat)
