U ovom trenutku, tržište nafte više ne deluje kao stabilan sistem u kome važe poznata pravila. Ono što je do juče zvučalo kao preterivanje, danas ulazi u ozbiljne analize.
Cena od 200 dolara po barelu – još pre nekoliko nedelja gotovo nezamisliva – sada se pominje bez zadrške, uz oprezne formulacije i mnogo neizvesnosti.
Zanimljivo je da su neki analitičari čak i pre najnovijih događaja upozoravali da bi eskalacija sukoba mogla da pogura cenu iznad 100 dolara. To se i desilo brže nego što su očekivali.
Već 9. marta Brent je prišao nivou od 120 dolara, a od 13. marta praktično nije silazio ispod stotke. Onda su usledili novi udari i reakcije, pa je sredinom nedelje cena preskočila 108 dolara po barelu.
U pozadini svega nalazi se jedan ključni detalj koji se često pominje, ali retko do kraja razume – Ormuški prolaz. Kroz njega u normalnim okolnostima prolazi oko petine svetskih isporuka nafte.
Kada je Iran početkom sukoba objavio da ga zatvara i zapretio napadima na brodove koji pokušaju prolaz, saobraćaj je praktično stao. Od tada, tek sporadično, uz posebne dogovore, prolazi ograničen broj tankera, uglavnom pod zastavama Indije, Pakistana, Turske i Kine.
Pokušaji da se prolaz ponovo otvori nailaze na zid. Administracija Donalda Trampa nije uspela da okupi međunarodnu podršku za pomorski konvoj, dok pojedine države pregovaraju direktno sa Teheranom, tražeći makar delimičan prolaz.
Istovremeno, Međunarodna energetska agencija je pustila na tržište 400 miliona barela iz rezervi, ali to, prema procenama, ne može da nadomesti gubitak transporta kroz ovaj ključni prolaz.
Singapurski OCBC Group Research ide i korak dalje – procenjuju da tržištu svakodnevno nedostaje oko 10 miliona barela, čak i uz aktiviranje rezervi. To je brojka koja sama po sebi objašnjava zašto se sve češće pominju ekstremni scenariji.
A onda je 18. marta situacija dodatno zategnuta. Udar na gasno polje Južni Pars u Iranu pokrenuo je lančanu reakciju. Iran je odgovorio napadima na energetske objekte u Kataru, Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Tržište je reagovalo gotovo trenutno.
U takvoj atmosferi, procene počinju da se razilaze, ali ne i oko pravca kretanja. Vandana Hari iz kompanije Vanda Insights kaže da su referentne bliskoistočne nafte poput Oman i Dubai već prešle 150 dolara, pa ni 200 više ne izgleda nedostižno – makar ne za sve tipove sirove nafte. Kako kaže, sve zavisi od toga koliko dugo će Ormuški prolaz ostati zatvoren.
Wood Mackenzie je prošle nedelje izašao sa procenom da Brent može uskoro da stigne do 150 dolara, a da bi 200 dolara moglo postati realnost već tokom 2026. godine. Slične tonove dolaze i iz Irana – vojni predstavnik je poručio da bi svet trebalo da se „pripremi“ za takav skok.
Čad Norvil iz Rigzone-a dodatno pojašnjava mehanizam: rezerve mogu da ublaže udar samo ako tržište veruje da će ponuda ostati stabilna. Ako dođe do dugotrajnog prekida kroz Ormuz, cena bez većih prepreka ide ka 200 dolara.
On čak upozorava da bi trenutne okolnosti mogle imati ozbiljnije posledice nego situacija tokom rata u Persijskom zalivu, zbog većeg dela svetske ponude koji je sada pod rizikom.
Naravno, postoje i drugačiji glasovi. Saša Fos iz Marex-a smatra da je scenario od 200 dolara ipak malo verovatan. On podseća na rast proizvodnje u SAD, Kanadi, Argentini, Brazilu i Gvajani, kao i na alternativne pravce poput saudijskog naftovoda Istok–Zapad.
Po njegovim rečima, visoke cene same po sebi podstiču dodatnu proizvodnju, što dugoročno spušta pritisak.
Ipak, istorija pokazuje da tržište ne reaguje uvek brzo. Tokom globalne finansijske krize 2008. godine, Brent je dostigao 147,5 dolara. Kada se to preračuna u današnje vrednosti, dolazi se do oko 224 dolara – što znači da sadašnje projekcije nisu bez presedana.
Ekonomisti već računaju posledice. Međunarodni monetarni fond procenjuje da trajni rast cene nafte od 10 odsto tokom godine podiže globalnu inflaciju za 0,4 procentna poena i smanjuje ekonomski rast za 0,15. Ako se cena popne na 150 dolara ili više, pritisak na ekonomiju postaje ozbiljan.
Adi Imsirovič iz Oksforda ide još direktnije – cena od 200 dolara bi bila ozbiljna kočnica za globalnu ekonomiju. Ne radi se samo o gorivu. U pitanju su i đubriva, plastika, čitav niz industrija koje zavise od nafte.
U isto vreme, postoji i granica izdržljivosti tržišta. Potrošači, kako cene rastu, počinju da smanjuju potrošnju. Nafta jeste specifična jer se teško zamenjuje, ali ni ona nije izuzetak.
Bob MekNeli iz Rapidan Energy Group kaže da niko ne zna tačno gde je ta granica, ali je gotovo sigurno iznad prethodnog maksimuma od 147 dolara.
Profesor Gregor Semenjuk sa Univerziteta Masačusets to opisuje kao sudar dve sile – proizvođači pokušavaju da povećaju proizvodnju po svaku cenu, dok kupci, suočeni sa cenama, počinju da se povlače. Kada će se te dve linije preseći, i na kom nivou, to ostaje otvoreno pitanje.
I možda je upravo tu ključ cele priče. Tržište nafte retko kada daje jasne odgovore unapred. Ono reaguje kasno, ponekad naglo, često nepredvidivo. U ovom trenutku, između zatvorenog prolaza, geopolitičkih tenzija i ograničenih rezervi, sve deluje kao da je na ivici. Da li je 200 dolara realnost ili samo trenutni strah koji se pretače u brojke – to će, po svemu sudeći, odlučiti naredne nedelje.
