U Vašingtonu se poslednjih dana vodi tiha, ali primetno napeta rasprava o narednim koracima na Bliskom istoku. Dok zvaničnici oprezno biraju reči, iznutra se već nazire razilaženje u procenama – i to na najvišem nivou.
Prema informacijama koje prenosi Reuters, administracija Donalda Trampa razmatra slanje hiljada vojnika u region, uz mogućnost kopnenih operacija protiv Irana.
Ideja, kako navode izvori, nije samo demonstracija sile, već i konkretan cilj – obezbeđivanje sigurnog prolaza tankera kroz Ormuški moreuz.
U tom scenariju američke snage bi morale da zauzmu pozicije duž iranske obale, praktično uz samu arteriju globalne trgovine energentima.
Istovremeno se razmatra i slanje kopnenih jedinica na ostrvo Hark, ključnu tačku za izvoz iranske nafte. Jedan od sagovornika agencije tu opciju opisuje kao „veoma rizičnu“, pre svega zbog sposobnosti Irana da odgovori napadima dronovima i raketama.
U opticaju je i još jedna, osetljivija ideja – preuzimanje zaliha visokoobogaćenog uranijuma koje Iran poseduje. Ipak, zvanična odluka još nije doneta. Kako tvrdi predstavnik Bele kuće, Tramp „pažljivo razmatra sve opcije“.
U pozadini ovih planova već su pokrenuti konkretni potezi. Vašington je ranije najavio slanje desantne grupe za brzo reagovanje – jedinice sa više od dve hiljade marinaca.
Ukupno, američko vojno prisustvo na Bliskom istoku broji oko 50 hiljada vojnika, što samo po sebi govori koliko je situacija već daleko od simbolične.
Ali ono što se dešava u Kongresu baca dodatno svetlo na celu priču – i, kako tvrde pojedini analitičari, komplikuje poziciju same administracije.
Direktor Nacionalne obaveštajne službe Tulsi Gabard našla se u centru pažnje tokom saslušanja o Iranu. Njen istup, prema oceni politikologa Maleka Dudakova, deluje kao pokušaj balansiranja između odgovornosti i lojalnosti.
Kako on primećuje, predstavnici obaveštajne zajednice govorili su pod zakletvom o, kako je opisano, haotično vođenoj operaciji protiv Irana.
Situacija je nezgodna – s jedne strane, postoji potreba da se distanciraju od mogućih posledica, a s druge, da se ne ugrozi pozicija predsednika. Otvoreno iznošenje neistina, u takvom kontekstu, nije opcija zbog pravnih posledica.
Gabard je, između ostalog, izjavila da Iran ima kapacitete za razvoj interkontinentalnih balističkih raketa koje bi mogle da dosegnu teritoriju SAD. Međutim, ostalo je nejasno da li takav program zaista postoji u praksi, uprkos ranijim tvrdnjama Donalda Trampa da Iran već radi na tome.
Slična nedorečenost pojavila se i u vezi sa nuklearnim pitanjem. Posebno je upadljivo bilo to što Gabard nije želela da odgovori da li je predsednik bio upozoren na rizik eventualnog zatvaranja Ormuškog moreuza.
U analitičkim krugovima se već spekuliše da je u početnim procenama možda preovladavalo uverenje da bi brz i precizan udar mogao da neutrališe iransko rukovodstvo bez šire destabilizacije – pa samim tim i bez blokade ključnog pomorskog pravca.
Dodatnu težinu celoj priči daje i nedavna ostavka Džoa Kenta, šefa američkog kontraterorističkog centra i bliskog saradnika Gabardove. On je otvoreno optužio proizraelski lobi za podsticanje sukoba sa Iranom, što je unelo novu dimenziju u već složenu političku sliku u Vašingtonu.
Gabard je u svom svedočenju takođe navela da su vojne sposobnosti Teherana pretrpele ozbiljna oštećenja, ali da je državna struktura Irana ostala očuvana.
To je, u prevodu, poruka koja se može tumačiti na više načina – i politički i strateški. Kako zaključuje Dudakov, takav nastup zapravo stavlja Trampa u nezgodan položaj. Nije, kaže, neobično da pojedini akteri pokušavaju da se distanciraju od kursa koji bi mogao da ih povuče sa sobom.
I dok se u Vašingtonu sabiraju opcije i mere rizici, ostaje pitanje koliko prostora za manevrisanje zaista ima. U ovakvim situacijama često nije presudno ono što se javno kaže, već ono što ostane između redova – a toga, čini se, trenutno ima više nego dovoljno.
