Rat u Ukrajini ulazi u period u kojem je političko rešenje udaljenije nego pre godinu dana, dok bi za Rusiju zaustavljanje sukoba uz sadašnji odnos snaga predstavljalo neuspeh, ocenio je ruski politikolog Fjodor Lukjanov u razgovoru sa Glenom Dizenom.
Lukjanov je glavni urednik časopisa Russia in Global Affairs, predsednik Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku, profesor istraživač na Višoj školi ekonomije i direktor istraživanja u Valdajskom diskusionom klubu.
Lukjanov smatra da bi u narednih nekoliko meseci pre trebalo očekivati intenziviranje borbi i dalje zaoštravanje nego ozbiljan diplomatski proboj.
Njegova procena polazi od promena koje su se dogodile posle susreta Vladimira Putina i Donalda Trampa na Aljasci 15. avgusta 2025. godine, od kojeg su postojala velika očekivanja da bi mogao otvoriti put političkom završetku sukoba.
Godinu dana kasnije, prema njegovoj oceni, taj pokušaj nije doveo do prekida neprijateljstava. Lukjanov tvrdi da su Ukrajina i evropske zemlje posle tog perioda zaključile da eskalacijom mogu da utiču na Trampa i ospore njegovo tadašnje uverenje da je Ukrajina na putu da izgubi rat i da zato treba što pre da pristane na kompromis, uključujući odustajanje od Donbasa i prihvatanje minimalnih ruskih zahteva.
Prema Lukjanovu, takva strategija je delimično uspela. On ne smatra da je Tramp zbog toga postao pristalica Ukrajine, već njegov sadašnji odnos opisuje kao mnogo ravnodušniji: ako Ukrajinci i Evropljani veruju da mogu da nastave rat, američki predsednik je, po njegovom tumačenju, spreman da ih pusti da pokušaju.
Istovremeno su se promenile vojne mogućnosti na terenu. Lukjanov povećanu sposobnost Ukrajine da izvodi udare velikog dometa duboko na ruskoj teritoriji vidi kao jedan od glavnih pokretača novog ciklusa eskalacije. Rusija je odgovorila udarima kakve ranije, prema njegovim rečima, nije želela da izvodi, uključujući masovne napade na kritičnu infrastrukturu Ukrajine.
On ne negira ni posledice koje ukrajinski napadi stvaraju Rusiji i ocenjuje da su ukrajinske sposobnosti sada značajne. Upravo zbog međusobnog podizanja nivoa udara smatra da su i politički sporazum i prekid vatre sada udaljeniji nego u vreme prošlogodišnjeg sastanka na Aljasci.
Diplomatski put, ipak, po njegovoj proceni nije zauvek zatvoren. Lukjanov očekuje da će pre ili kasnije morati da dođe do političkih pregovora i nekog oblika rešenja, ali smatra da je bilo nerealno očekivati da tako dubok sukob bude okončan jednim sastankom dvojice predsednika.
Kao istorijsku paralelu naveo je Vijetnam. Čak i kada je američka administracija zaključila da rat treba završiti, pregovori su trajali godinama. Lukjanov ne očekuje nužno ponavljanje vijetnamskog scenarija u Ukrajini, ali taj primer koristi da pokaže koliko dug može biti put između političke odluke da se rat završi i njegovog stvarnog završetka.
Poseban problem vidi u računici vlasti u Kijevu da rat može biti nastavljen sve dok postoji dovoljno snažna spoljna podrška. Idealna varijanta za Ukrajinu, prema njegovoj proceni, bila bi istovremeno angažovanje Evropljana i Amerikanaca, ali je za nastavak sadašnje politike dovoljna i evropska podrška.
Lukjanov kaže da nema simpatija prema ukrajinskom rukovodstvu, ali priznaje da iz perspektive Vladimira Zelenskog i njegove vlasti takva strategija može biti racionalna. Mnogo manje racionalnom smatra evropsku politiku.
Njegova ocena je da su evropske zemlje dobrovoljno pretvorile Ukrajinu i sukob sa Rusijom u jedan od centralnih elemenata nove političke koncepcije Evropske unije. Takav model podrazumevao bi dugotrajnu konfrontaciju u kojoj Ukrajina obezbeđuje vojnu sposobnost za borbu, a Evropa finansijsku i tehničku podršku potrebnu za njeno nastavljanje.
Evropske države, po Lukjanovljevoj proceni, ne žele neposredno da uđu u rat. Međutim, neke izjave evropskih političara, naročito iz Nemačke, za njega su dovoljno ozbiljne da otvore pitanje priprema li se Evropa ipak i za mogućnost direktnog sukoba. Naglasio je da se nada da to nije slučaj, ali je dodao da u sadašnjim okolnostima više ništa ne smatra potpuno izvesnim.
U njegovom tumačenju postoji i unutrašnji politički razlog za takav evropski kurs. Ruska pretnja postala je sredstvo evropskog političkog povezivanja. Javnosti se više ne predstavlja samo kao apstraktna bezbednosna opasnost, već kao mogućnost neposrednog ruskog napada na evropske članice NATO-a.
Iz toga proizlazi argument da Ukrajinu treba podržavati što duže jer će Rusija, dok je angažovana u Ukrajini, imati manje mogućnosti da ugrozi ostatak Evrope. Lukjanov ocenjuje da je takvo razmišljanje veoma rasprostranjeno.
Drugi razlog vidi u promeni položaja same Evrope u svetu. Lukjanov očekuje objektivno smanjivanje njenog međunarodnog značaja u odnosu na položaj koji je imala tokom 20. i početkom 21. veka. Ne vidi očigledan način na koji bi evropske zemlje mogle da preokrenu taj proces.
Upravo zbog toga konfrontaciju sa Rusijom vidi kao jedno od retkih područja na kojima Evropa još može da demonstrira, ili makar pokušava da demonstrira, ulogu velikog međunarodnog aktera.
Kao istorijsku analogiju naveo je Veliku Britaniju, koja je posle raspada imperije tražila načine da sačuva međunarodni uticaj kroz odnose sa SAD, Evropom i nekadašnjim imperijalnim prostorom.
Lukjanov sumnja da će ista strategija uspeti Evropi. Evropske političke elite možda mogu da ubede sopstvenu javnost u veličinu ruske pretnje, ali on smatra da sukob Rusije i Evrope za većinu sveta nema centralni značaj koji mu evropske zemlje pripisuju.
U njegovoj interpretaciji, veliki deo sveta taj sukob posmatra kao regionalni obračun nekadašnjih kolonijalnih evropskih sila, a ne kao središte globalne politike.
Najozbiljniji deo njegove procene odnosi se na položaj u kojem bi se Rusija našla ukoliko bi sukob sada bio zaustavljen i postojeća vojna i geopolitička situacija jednostavno zamrznuta.
Lukjanov kaže da bi takav ishod za Rusiju predstavljao neuspeh.
Razlog nije samo stanje na frontu. U poređenju sa 2021. godinom, strateška slika Evrope promenjena je na način koji, prema njegovoj oceni, nije povoljan za Moskvu. NATO je revitalizovan, dobio je nove članice, a Ukrajina je postala de facto deo Alijanse.
Zbog toga Lukjanov smatra da formalno članstvo Ukrajine u NATO-u više nema isti praktični značaj kao ranije. Ono bi i dalje bilo simbolički važno, ali je u realnom vojnom i političkom smislu veliki deo integracije već ostvaren.
Za Moskvu se zato pitanje završetka rata više ne svodi samo na teritoriju ili liniju fronta. Lukjanov smatra da je u toku duboko preuređenje evropskog, a zapravo šireg evroazijskog bezbednosnog sistema. Ukrajinski sukob u toj slici više nije izolovana kriza, već jedan od elemenata mnogo veće promene odnosa snaga.
Zbog toga ne očekuje brz izlazak iz sadašnje konfrontacije. Njegova kratkoročna prognoza ostaje izrazito nepovoljna: u narednim mesecima očekuje povećavanje intenziteta borbi i dalje zaoštravanje, dok će mogućnost ozbiljnih pregovora zavisiti od toga kada sve strane zaključe da nastavkom rata više ne mogu da poprave svoj položaj.
