Bivši komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO) Milorad Ulemek Legija, koji je zbog ubistva Zorana Đinđića osuđen na 40 godina i koji je nakon intervjua koji je dao za nedeljnik Ekspres uzburkao čitavu javnost u Srbiji, kaže da Zvezdan Jovanović nije ubio tadašnjeg premijera Srbije, već da je pravi ubica, sat vremena nakon atentata 12. marta 2003. godine, pobegao za London.
On je iz ćelije u požarevačkom zatvoru Zabela poručio da ima pouzdane informacije da je Đinđićev ubica u kolima s diplomatskim tablicama krišom stigao na aerodrom i otišao iz Beograda, preneo je Informer.
[adsenseyu1]
Evo još nekih najzanimljivijih delova Legijinog intervjua koji su, za sada, dostupni javnosti:
– Ne postoji nijedan materijalni dokaz da je Zvezdan Jovanović u vreme atentata bio u Ulici admirala Geprata. Da su dozvolili da se uradi rekonstrukcija događaja, bilo bi jasno da na Đinđića nije pucano iz te ulice. To je i njima bilo jasno, pa su bežali od rekonstrukcije kao đavo od krsta.
– Iskazi Zvezdana Jovanovića su uzeti na prevaru i pod ucenom. O tome se na suđenju izlanuo Rodoljub Milović, kada je rekao da je iz svoje sveske diktirao Zvezdanu šta da kaže. Posle je bila priča kako je Zvezdan zapravo njega zamolio da mu pomogne oko iskaza, jer se on ne seća, pa mu je onda Roćko čitao iz beležnice. Pa čekaj bre, ko je ovde lud?
– Prvi metak je pogodio Đinđića, samo ne iz onog pravca kako to tvrdi optužnica. Drugi je ranio Milana Veruovića, dok se treći zabio u zid kod vrata zgrade Vlade. O tome su jednoglasno svedočili svi momci iz obezbeđenja koji su bili tu na licu mesta. I sad su oni ludi, izmišljaju? Pa taj Veruović je bio spreman da pogine za premijera. Dobio je metak, a oni su ga maltene proglasili ludim. I naravno da je ključ u prvom metku, taj je bio većeg kalibra od onog koji je pogodio Veruovića, ali dobro, šta ja znam.
– Jedan pripadnik Službe koji je bio stacioniran na aerodromu poslao mi je poruku da je sat vremena nakon atentata na Đinđića N. N. lice ušlo na aerodrom na sporednu kapiju, u automobilu sa diplomatskim tablicama britanske ambasade, i da se ukrcao u mali džet ‘cesnu’ bez oznaka, i bez ikakve najave odleteo za London. Istu takvu potvrdu dobio sam i nedelju dana kasnije od jednog pripadnika javne bezbednosti sa aerodroma.
– Znam samo da Đinđić nije ubijen iz famozne puške koju su pokušali da uguraju na suđenju. Ne postoji materijalni dokaz da je premijer pogođen iz te puške. Čak ni stručnjaci iz Vizbadena nisu mogli to da utvrde.
– Gledali smo u sudnici čuveni film na kom se vidi kako Zvezdan Jovanović stoji kao pogubljen, a Mile Novaković mu priča gde je šta bilo. Ista priča je i s onom čaurom. Na filmu vidimo nekog međeda iz UKP kako rovari po lišću i odjednom, opa! Čaura! Kao samo jedna, tu je upucavan snajper. Pa zna se kako se upucava nsajper. Minimum deset metaka.
[adsenseyu4]
– Nije tajna da su Englezi rukovodili ‘Sabljom’. Uostalom, ministar Dušan Mihajlović je bio njihov pulen. Svaki izeštaj koji je stizao do njega odlazio je do određenih ljudi iz britanske ambasade.
– Dušan Spasojević i Mile Luković Kum su uhvaćeni živi. Tačno je da su tu bili i Spasoje Vulević i Rodoljub Milović. Tačno je i da je Milović zvao Dušana Mihajlovića i da je ovaj u dogovoru sa Čedom Jovanović doneo odluku da se ova dvojica ne hapse, nego da se likvidiraju na licu mesta. Jedino je Bagzi specijalac uspeo da pobegne iz obruča i ode autobusom za Surčin, a onda stopom bez pasoša u Grčku. Ma važi.
– Spasojević je krenuo prema žičanoj ogradi, gde ga je uhvatio pripadnik SAJ Milroad Janić zvani Mačak. On mu je naredio da klekne i tu ga izolovao. Spasojević kod sebe nije imao nikakvo oružje. U gotovo isto vreme, na drugoj strani dvorišta, drugi pripadnik SAJ Dragan Barašanin uspeo je da uhvati Lukovića, koji je takođe bio nenaoružan. Posle Mihajlovićevog signala, pristupilo se likvidaciji. Slađan Đorđević iz SAJ je iz ‘lend rovera’ doneo puškomitraljez 72, koji je položen pred Spasojevića, dok je Barašanin postavio u ruku Mileta Lukovića onu bombu koju vidimo na slikama.
– Od 14. marta 2003. godine, pa sve do svoje predaje 2. maja 2004. godine, ja sam boravio u svojoj kući, u posebnoj prostoriji. Osim pokojnog Aleksandra Tijanića, te famozne noći predaje u mojoj kući su bili i Dragan Jočić, Rade Bulatović i Goran Radosavljević Guri. O čemu smo tačno pričali, ostavio bih za sebe. Nije za širu javnost. Što se tiče garancija i obećanja, nešto je ispunjeno, nešto nije, ali to tako ide kad se dogovarate s političarima. Opšte je poznato da političari jedno govore, drugo misle, a treće rade.
– Kasnije je novac koji je pronađen u torbama koje su ova dvojica imala sa sobom, oko 3,5 miliona evra, odnet u Mihajlovićevu kancelariju, gde je i podeljen. Zna se i ko se talio. O svemu ovome postoje i službene beleške koje su posle te akcije napisali pripadnici SAJ.
[adsenseyu1]
