Nije nikakva novost da se zadnjih nekoliko meseci u Srbiji vodi politička kampanja usmerena protiv Ruske Federacije.
U tom poslu učestvuju pre svega mediji, ali mediji koji su pod direktnom kontrolom predsednika Srbije. Postavlja se pitanje zašto se vodi ovakva kampanja protiv ruskih prijatelja?
Prvi razlog je taj, da Aleksandar Vučić želi da pokaže zapadu da mu Rusi nisu saveznici i na taj način se uklapa u evropsku antirusku kampanju. Sa druge strane, jasan i nepomirljiv stav Ruske Federacije da se rešenje statusa za KiM mora tražiti u okviru Rezolucije 1244 predsedniku Srbije sužava manevarski prostor.
[adsenseyu1]
Nije tajna da je on Zapadu, pre svega Nemačkoj, obećao priznanje kosovske nezavisnosti. Briselski sporazum je bio samo uvertira za priznanje samoproglašene republike Kosovo. Setimo se da je Briselskim sporazumom Aleksandar Vučić demontirao institucije srpske države u južnoj srpskoj pokrajini i predao ih separatistima.
Zastrašujuće tajne o kojima nemate pojma a i vama se događaju ali o njima ne znate ništahttps://t.co/4mKhFVIZ8D
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) August 13, 2020
Kao poseban šlag na torti u političkom smislu je naredba predsednika Srbije srpskim sudijama na Kosovu i Metohiji da polože zakletvu na ustavu samoproglašne republike Kosovo i pred ratnim zločincem Hašimom Tačijem.
Kampanja protiv Ruske Federacije pojačava se naročito posle posete Sergeja Lavrova Beogradu kada je ministar spoljnih poslova Rusije jasno stavio do znanja predsedniku Srbije da se Rusija neće libiti stavljanja veta na odluku o priznanju nezavisnog Kosova od strane Srbije u Savetu bezbednosti.
[adsenseyu4]
Još je i dodao da Rusija neće dozvoliti prekarjanje istorije Balkana u zadnjih 25 godina. Posle takvih izjva na toj zajedničkoj konferenciji za štampu Aleksandar Vučić je ličio na pokislog pacova. I tu nije kraj.
Dva meseca posle toga, savet bezbednosti Ruske Federacije, državni organ čije su odluke neprikosnovene, donosi odluku da Rusija neće prihvatiti nikakve sporazume koji izlaze iz konteksta Rezolucije 1244.
U političkom smislu to znači da samoproglašena republika Kosovo nikada neće postati međunarodno priznata država koliko god Aleksanadar Vučić govorio da mi na Kosovu nemamo ništa i da je dovoljno da dobijemo dva sela da bi Srbija u južnoj srpskoj pokrajini ostvarila svoje teritorijalne ambicije.
Ovako tvrd stav Ruske Federacije dovodi u nezgodnu poziciju Aleksandra Vučića jer ako on, kako je obećao Nemcima, prizna „Kosovo“ a Ruska Federacija stavi veto u Savetu bezbednosti na njegovu odluku onda se on lično apsolutno kompromituje u srpskom narodu.
[adsenseyu1]
Kampanja protiv Rusije kreće od optužbi da nas Rusi šijuniraju. Setimo se samo špijunske afere koju je tako zvučno promovisao Aleksandar Vučić sa nekim nepostojećim ruskim špijunom i srpskim oficirom.
Ona se nastavlja sa repriziranjem filma o ruskom predsedniku na državnoj televiziji u kome se on prikazuje kao silnik, diktator, lopov i prevarant. Jasno je da takva emisija bez podrške aktuelnog režima, pre svega predsednika Srbije, na televiziji Beograd nije mogla da bude prikazana a pogotovo reprizirana.
Slučaj Jevgenija Primakova poznatog novinara i unuka nekadašnjeg predsednika ruske vlade je još drastičniji primer antiruskog delovanja predsednika Srbije. Bez ikakve osnove on je optužio novinara sa ruske televizije „24 časa“ da mu je on navodno predlagao da se formira vlada nacionalnog jedinstva zbog čega je predsednik Srbije ovu ponudu sa gnušanjem odbio.
Poslednji događaji kada je ruska strana optužena da stoji iza demonstracija u Srbiji takođe ide na dušu predsedniku. Ta kampanja je bila toliko jaka u svim medijima bliskim Vučiću, Dnevnom telegrafu, Alo, Kuriru da je ministarstvo spoljnih poslova Ruske Federacije moralo najenergičnije da reaguje.
[adsenseyu4]
Tada smo mogli da pročitamo o navodnoj ruskoj dubokoj državi koja hoće da smeni Aleksandar Vučića a da za to predsednik Vladimir Putin ništa ne zna i da se to radi njemu iza leđa. Putin je još jako popularan kod Srba pa se ti Vučićevi mediji ne usuđuju još da njega suprotstave Aleksandru Vučiću.
Svi znamo da su to besmislice i zato je i reakcija ruskog ministarstva spoljnih poslova bila tako žestoka. Poslednji natpisi u Dnevnom telegrafu u kome se opet ruski predsednik optužuje da je zajedno sa Bilom Klintonom smenio Slobodana Miloševića opet spadaju u naučnu fantastiku. Vučićev Dnevni telegraf je to navodno saznao iz „pouzdanih izvora“.
Opšte je poznato da kada bi Ruska Federacija pristala da zažmuri nad kosovskim priznanjem Aleksandra Vučića, da bi ova kampanja prestala.
Osam godina Vučićeve vladavine ruskom kapitalu je bikvalno zabranjen pristup u Srbiji. Sve privatizacije koje je aktuelni režim uradio su bile bez prisustva ruskog biznisa.
Rusi su nepoželjan faktor čak i kada su nudili najpovoljije uslove kao kada je u pitanju rudnik bakra u Boru. Jedino što Rusi rade u Srbije jeste železnica od ruskog kredita koji je dobijen još u vreme Borisa Tadića.
Kupovina naoružanja od Ruske Federacije vezana je za to da ona bude po apsolutno niskim cenama uz dugoročne zajmove, vodeći strogo računa o paritetu. Ako je kupovao od Rusa stare Migove, iz EU je kopovao Erbasove nove helikoptere po skupim cenama.
Poslednji događaj sa kupovinom kineskih raketa samo jasno odslikava rajinski mentalitet Aleksandra Vučića i njegovo političko šibicarenje. Kineski mediji pišu da Srbija kupuje od Kine rakete čiji je domet do 100 km.
Valjda da bi pokrio Batjnicu i porodičnu kuću u Jajnicima a odbija ruski S400 čiji je domet više od 400 km. Kineska štampa kaže da se Vučić odlučio na taj korak da se ne bi zamerio Zapadu koji je jako osetljiv na kupovinu ruskog naoružanja.
Predsednik se opet prevario kao i po pitanju Hilari Klinton bez obzira što je toliko „pametan“, jer su Amerikanci tako burno reagovali da je Aleksandar Vučić počeo da se premišlja. On sada kaže da se jesu vodili pregovori oko kinsekih raketa ali da o kupovini još ništa nije definitivno odlučeno.
Klasičan šibicar rajinskog mentaliteta. Vredi naglasiti da ruske rakete S400 Trijumf ovih dana Kina kupuje od Rusa.
Ono što posebno pada u oči, jeste da se svako ko se suprotstavi ovoj antiruskoj histeriji biva izložen napadima kako režimskih tabloida tako i političara bliskih aktuelnom režimu.
Napadima su posebno izloženi Dragana Trifković, Mlađo Đorđević, prof. dr Dejan Mirović i drugi. Malo je nebično da u tim napadima prednjači advokat Goran Petronijević.
Ne navodeći njihova imena ali aludirajući na njih izmišlja da se radi o britanskim špijunima koji se prikazuju kao rusofili. Kao advokat sigurno bi trebao da zna da takve optužbe bez dokaza jesu krivično delo.
Ineteresanto je da je nekada ovaj advokat bio žestok protivnik „Borkovih dogovora“ pa je zajedno sa čelnicima Zajednice srpskih opština sa severa Kosova i Metohije i čuvenim srpskim pravnika Ratkom Markovićem napisao sijaset žalbi Ustavnom sudu Republike Srbije zbog antiustavnog karaktera ovih dogovora.
Kada je u pitanju Briselski sporazum koji je mnogo teže krivično delo, a potpisao ga je Aleksandar Vučić, ovaj pravnik je „mudro“ ćutao. Iako je bio domaćin ruskom novinaru Jevgeniju Primakovu na neopravdane i iskonstruisane napade Aleksandra Vučića na ovog ruskog publicistu opet je ćutao. Svako ćutanje ima svoju cenu.
Marko Jakšić (nspm.rs)
(Autor je nekadašnji narodni poslanik i član predsedništva Narodnog pokreta Srba sa Kosova i Metohije „Otadžbina“)
