Postoji samo jedna stvar zbog koje volim leto, a to su lubenice na kojima praktično živim sve dok im je sezona. Juče sam na jednoj beogradskoj pijaci kupila kapitalca od 14 kilograma i zaprepašćena sam što sam osvanula danas u komadu.
Nisu samo lubenice moja strast, već uopšte voće. Ali ne svako – minijaturne verzije me ne interesuju. S druge strane, ako vidim sortu jabuka veliku kao moja sopstvena glava, budite uvereni da ću kupiti sve što se nudi. Ista stvar je i sa lubenicama.
[adsenseyu1]
Svakog leta videćete me kako se gegam niz ulicu, naduvena od količine vode koju sam unela kroz lubenicu, u hitnoj potrazi za toaletom, a onda za pet minuta opet isto.
Mislila sam da je to najgora stvar koja može da vam se desi usled proždrljivosti, ali sinoćnje iskustvo pokazalo mi je kako silno grešim.
Imala sam svu dobru nameru i zdrav razum da svog kapitalca od preko 14 kilograma razvučem na par dana, a onda je došlo vreme da krenem na posao, a mene je obuzelo ludilo i svest tome da će lubenica čamiti sama kod kuće.
Dobra duša kakva inače jesam, rešim da ponesem polovinu sa sobom, tešeći se usput da ću pojesti samo malo, a ostatak ostaviti za sutra, taman da je ne vučem danima sa sobom, već da je uvek imam na raspolaganju.
Klasično zavisničko razmišljanje, to vam je sada valjda jasno, kao što je i meni. Osoba koja nema mere niti razuma kad se nađe oči u oči sa lubenicom ne sme da bude ostavljena sama sa sedam kilograma lubenice.
Tako sam ja sedela, čekala da se raščisti gužva i ostanem sama u radnom prostoru (još jedna odlika zavisnika), te krenem da uzmem „samo malo“ lubenice.
Seckala sam i seckala dok nije cela istranžirana a onda sam sve ponela sa sobom. Nije prošlo ni pola sata, ne lažem vas, lubenica je bila proždrana. Cela.
Sedela sam i gledala u prazno ispred sebe. Srce mi je lupalo kao ludo, počela sam i da se znojim, a u stomaku sam imala pravi kamenolom. Uz sve to, vrtelo mi se u glavi i činilo mi se i da haluciniram. Ustala bih da se požalim nekom, ali ne mogu da mrdnem ni prstom, a ne da ustanem.
Sedela sam tako sama i najozbiljnije razmatrala da pozovem Hitnu pomoć, ali sam zaključila da bih umrla na licu mesta od blama kad bih krenula da objašnjavam u čemu je problem i da mislim da ću da umrem zbog proždrljivosti.
Tako sam rešila da, ako je došlo vreme da se umire, da makar poštedim porodicu naslova u novinama „Pretovarila stomak sa sedam kilograma lubenice i umrla na licu mesta“.
Nekih petnaetak minuta bukvalno nisam mogla da mrdnem, bila sam kao paralizovana. Onda je nastupio osećaj užasne mučnine u kombinaciji sa neodložnom potrebom da odem do toaleta.
Na moju žalost, nisam još bila u stanju da ustanem, pa sam sedela i molila se svim silama da se upiškim na radnom mestu i da to bude najgore što će mi se te večeri desiti.
Međutim, kad je đavo odneo šalu, odgegala sam se nekako do toaleta. Ostatak večeri provešću u tim šetnjama, presečeno povremenim povraćanjem.
Sve se dešavalo oko osam, do ponoći nisam izbijala iz toaleta. Onda sam se konačno onesvestila u krevetu, na celih 40 minuta, nakon čega sam bunovna trčala do toaleta. I tako celu noć.
Jedva sam osvanula jutros, a pre nego što ću krenuti na posao, spakovala sam sebi ručak. Krenula sam ka vratima a onda se opet javio monstrum u meni. Vratila sam se do frižidera i spakovala sebi i lubenicu.
(Blic)
