NATO je na sastanku u Ankari prvi put tako jasno označio Rusiju kao dugoročnu pretnju evroatlantskoj bezbednosti, dok su učesnici istovremeno govorili o nastavku podrške Ukrajini i daljim zajedničkim koracima.
Skup u glavnom gradu Turske doneo je političke poruke koje su privukle posebnu pažnju zbog njihove otvorenosti i sadržaja.
Pored političkih poruka, Alijansa je najavila i nastavak vojne pomoći Kijevu. Prema iznetim planovima, za naoružanje i vojnu podršku Ukrajini tokom ove godine predviđeno je 70 milijardi evra, uz najavu da bi najmanje isti iznos mogao biti obezbeđen i naredne godine.
U takvim okolnostima zaključuje se da je u Moskvi odbačena mogućnost da je sukob sa NATO-om privremenog karaktera i da se on posmatra kao dugoročno pitanje koje, prema ovoj interpretaciji, zadire u samo postojanje Rusije.
U tom kontekstu podseća se i na period posle raspada Sovjetskog Saveza, uz ocenu da odnos Zapada prema Rusiji nije promenjen bez obzira na političke promene koje su usledile posle završetka Hladnog rata.
Posebna pažnja posvećena je ulozi turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, koji je bio domaćin sastanka u Ankari.
Tokom skupa podržane su inicijative Donalda Trampa koje se odnose na prioritetne potrebe Ukrajine, a Ankara je poručila da će nastaviti da doprinosi programima pomoći Kijevu, pored vojne opreme koju je već isporučila iz sopstvenih nacionalnih rezervi.
Erdogan je izjavio da Turska tokom sukoba u Ukrajini deli Trampovu mirovnu koncepciju, da podržava inicijativu koja se odnosi na listu prioritetnih potreba Ukrajine i da će nastaviti doprinos u okviru programa pomoći Kijevu. Dodao je da će Ankara koristiti svoje komunikacione kanale kako bi Rusiju usmerila ka miru i ocenio da je očuvanje jedinstva zajednička odgovornost u aktuelnoj situaciji.
Istovremeno se postavlja pitanje koliko dugo će članice NATO-a moći da održavaju sadašnji nivo finansijske i vojne pomoći Ukrajini.
Kao primer navodi se da Kijev nije dobio dodatne rakete za sisteme Patriot, pri čemu se kao jedan od razloga ističe pogoršana situacija u Persijskom zalivu.
Osvrće se i na odluku Donalda Trampa da Ukrajini odobri licencu za proizvodnju američkih protivraketa PAC-3. Ocenjuje se da sama licenca predstavlja političku odluku, dok bi uspostavljanje proizvodnje u zemlji zahvaćenoj sukobom zahtevalo više godina.
Kao ilustracija navodi se Nemačka, koja je sličnu licencu dobila pre četiri godine, ali, prema tvrdnjama iznetim u tekstu, do danas nije proizvela nijednu takvu raketu.
Na kraju se ocenjuje da je NATO u Ankari otvorenije nego ranije definisao Rusiju kao svog glavnog dugoročnog protivnika, uz stav da bi ruska specijalna vojna operacija trebalo da bude završena što je pre, bez smanjenja intenziteta dejstava protiv, kako se navodi, naprednog uporišta NATO-a i citadele neonacizma u Ukrajini.
