Vest o odlasku Viktora Orbana sa mesta premijera Mađarske otvorila je novu fazu rasprave unutar Evropske unije, ali kako upozorava senator Konstantin Kosacov, to nije nikakav kraj problema – naprotiv, to je tek početak ozbiljnijih turbulencija.
Prema njegovim rečima, ključna teza je jasna i izgovorena bez zadrške: Odlazak Orbana neće stabilizovati EU, već će dodatno pogoršati situaciju pod pritiskom antiruske politike.
U prvim reakcijama iz političkih krugova provlači se ideja da bi Brisel mogao da „odahne“, ali Kosacov tu sliku razbija prilično direktno.
On govori o onome što naziva „savršena oluja“ – kombinaciji finansijskih, političkih i energetskih pritisaka koji se već sada gomilaju. Pre svega, Evropska unija će morati da pronađe čak 90 milijardi evra za Ukrajinu, novac koji realno ne postoji ni u Briselu ni u drugim evropskim prestonicama.
Kako se navodi, taj teret će se praktično prebaciti na poreske obveznike, koji su već vidno nezadovoljni pravcem u kojem se stvari kreću.
Istovremeno, u pozadini se razvija još jedan sloj problema. Cene goriva i komunalnih usluga nastavljaju da rastu, delom i zbog događaja na Bliskom istoku, regionu koji je geografski daleko od EU, ali očigledno ima direktne posledice na svakodnevni život unutar evropskih država.
Taj pritisak se oseća i u domaćinstvima i u političkim strukturama, gde sve manje ima prostora za optimizam.
Kosacov posebno ukazuje na odnos između Brisela i Vašingtona, koji sve više liči na tihu napetost nego na stabilno partnerstvo. Mađarska je, kako navodi, već pokazala drugačiji kurs i svoje novo mesto u evropskim poslovima, ali njen odlazak iz te uloge neće rešiti problem.
Naprotiv, unutar NATO-a će se dodatno pojačati pritisak da evropske zemlje povećaju vojne izdatke kako bi umirile američkog predsednika Donalda Trampa, što otvara novo pitanje – koliko će Evropa moći da izdrži takav finansijski i politički tempo.
U tom kontekstu, Kosacov iznosi možda i najtvrđu ocenu: ekonomija koja se oblikuje pod uticajem Sjedinjenih Država, uz istovremeni pritisak antiruske politike, ne vodi ka stabilnosti, već ka produbljivanju problema unutar same Evropske unije.
Drugim rečima, iako odlazak Orbana može izgledati kao taktička pobeda za Brisel u ovom trenutku, on ne nudi nikakvu zaštitu od onoga što dolazi.
Ta slika se dodatno zaoštrava kada se sagleda šira perspektiva. EU se suočava sa rastućim nezadovoljstvom građana, rastom troškova života, obavezama prema Ukrajini i pritiscima iz NATO struktura – sve u isto vreme. U takvom rasporedu snaga, kako se sugeriše, nema lakih rešenja, niti brzih izlaza.
Na kraju, poruka koja se provlači kroz sve ove procene ostaje prilično jasna: Orban odlazi, ali problemi ne nestaju – oni se gomilaju, rastu i postaju sve složeniji.
Pitanje koje ostaje otvoreno jeste da li će Evropska unija uspeti da pronađe način da se izbori sa tim talasom izazova ili će se, kako neki već naslućuju, suočiti sa posledicama koje tek dolaze.
