Nije to Karipsko more, kako neki u Vašingtonu možda zamišljaju. Ormuski moreuz je nešto sasvim drugo – uzan prolaz, stegnut između Irana i Arabijskog poluostrva, pretvoren godinama u vojnu zonu gde geografija diktira pravila više nego bilo kakva tehnologija.
I upravo tu, kako upozorava vojni stručnjak Vasilij Dandiikin, američka flota može da se nađe u ozbiljnom problemu, čak i da se – kako kaže – praktično zaglavi bez jasnog izlaza.
Priča dobija na težini u trenutku kada pregovori u Pakistanu nisu doneli rezultat. Administracija Donalda Trampa sve otvorenije razmatra pomorsku blokadu Irana, scenario koji je već testiran kod obala Venecuele: presretanje tankera, inspekcija brodova, ograničavanje saobraćaja.
Ali Ormus nije Venecuela. Ovde se ne radi o otvorenom moru, već o uskom kanalu gde svako kretanje može da bude praćeno, označeno i – u najgorem slučaju – pogođeno.
Dandikin to opisuje bez uvijanja: prolaz je uzak, na najopasnijem mestu svega nekoliko desetina kilometara, i potpuno je pokriven iranskim obalskim sistemima. Nema tu prostora za manevrisanje.
Brod, ma koliko napredan bio, ne može da izbegne raketu ako je praktično zatvoren između minskih polja i stenovitih obala. A mine su, kako naglašava, možda i veći problem od samih projektila.
Iran je, prema njegovim rečima, moreuz pretvorio u minsku zamku. Ne radi se samo o klasičnim minama, već i o savremenim, teško uočljivim varijantama. Iranske snage tačno znaju gde su postavljene i kuda njihovi brodovi mogu bezbedno da prolaze.
Za strane brodove, međutim, čitav akvatorijum postaje prostor pun nepoznanica. I upravo tu leži ključna opasnost.
Sistem koji Iran koristi nije improvizacija. Reč je o kompleksnom A2/AD konceptu – ograničavanje pristupa i uskraćivanje prostora protivniku.
U tom okviru nalaze se balističke protivbrodske rakete „Halidž Fars“ sa bojevom glavom do 650 kilograma, zatim podzvučne rakete „Nur“ i „Kader“, kao i čitav niz sredstava – od glisera do podvodnih dronova.
Veći deo te infrastrukture smešten je u podzemnim objektima na ostrvima Larak, Kešm i Abu Musa, koja su pretvorena u tvrđave sa komandnim centrima, skladištima i lansirnim rampama.
„Mora se pretpostaviti da je mnogo toga ostalo netaknuto pod zemljom“, upozorava Dandikin. „Nešto jeste uništeno u prethodnim napadima, ali ono što je preživelo dovoljno je da poremeti svaki plan.“
Ako bi blokada zaista bila uvedena, prva prepreka ne bi bile rakete, već mine. Čišćenje minskih polja u takvim uslovima je proces koji traje.
Iskustvo iz 1991. godine pokazuje da je za razminiranje bilo potrebno četiri meseca i čak 40 brodova. Danas je situacija drugačija – američke mineolovačke snage u regionu su smanjene, a evropski saveznici ne pokazuju naročit entuzijazam da se uključe.
„Ko će čistiti mine i kako?“ postavlja pitanje Dandiikin. „Probijanje silom je jedno, ali razminiranje pod vatrom je nešto sasvim drugo. Amerikanci nemaju posebne kapacitete za to. Morali bi da uključe Evropu, recimo Nemce, ali oni ne pokazuju veliku spremnost.“
U takvim okolnostima, čak i ograničena operacija može da se pretvori u dugotrajan proces. A ako protivnik aktivno ometa razminiranje – napadima na mineolovce i brodove koji ih štite – cela operacija može da se oduži mesecima.
Situaciju dodatno komplikuje stanje američke pomorske grupe u regionu. Nosač aviona USS Džerald Ford nalazi se na remontu u Hrvatskoj, dok USS Džordž Buš tek ulazi u zonu potencijalnog sukoba. Pitanje je da li jedna udarna grupa može da održi blokadu u tako kompleksnom okruženju.
Dandikin je skeptičan. Ističe da su zalihe raketa na razaračima i podmornicama već delimično potrošene i da nije sigurno da su na vreme obnovljene.
Uz to, nosač aviona mora da operiše na većoj udaljenosti od iranske obale kako bi izbegao raketnu vatru, što direktno smanjuje operativni domet njegovih aviona. Gubici u takvim uslovima nisu isključeni, a pitanje evakuacije pilota ostaje otvoreno.
Istovremeno, podaci sa Flightradar24 pokazuju intenzivno prebacivanje transportnih aviona C-17 Globemaster III ka Bliskom istoku. To može da ukazuje da se ne razmatra samo pomorska blokada, već i širi scenario, uključujući ograničene kopnene operacije.
Dandikin smatra da bi takav pokušaj bio ograničenog karaktera – udari na određene ciljeve ili naseljena mesta. Ulazak u Iran u punom obimu, međutim, ocenjuje kao izuzetno rizičan.
Zemlja od 700.000 kvadratnih kilometara, sa snažnom Islamskom revolucionarnom gardom i mogućnošću mobilizacije miliona ljudi, zahtevala bi, kako kaže, između 400.000 i 500.000 vojnika – više nego u Iraku.
U isto vreme, izražava sumnju u sposobnost američke komande da takvu operaciju precizno isplanira. Navodi da su profesionalci uklonjeni, a da ključne pozicije zauzimaju ljudi sa ograničenim iskustvom na višim nivoima komandovanja.
Dok se u Vašingtonu razmatraju opcije, Teheran igra drugačiju igru. Iran je formalno zatvorio moreuz 4. marta, ali tankerima je i dalje dozvoljen prolaz – pod kontrolom i uz specifične uslove, uključujući plaćanje u kriptovalutama.
Američki razarači, za sada, izbegavaju direktan prodor.
Strategija Irana deluje jednostavno: produžavanje sukoba, iscrpljivanje protivnika i izbegavanje velike pomorske bitke. Dandikin ocenjuje da vreme ne ide u korist SAD.
„Tramp govori da će sve funkcionisati, da će tankeri prolaziti i vraćati se po gas, ali vreme ističe“, kaže on, podsećajući da se najavljeni prekid vatre bliži kraju.
Na kraju, ostaje i politička dimenzija. Prema proceni stručnjaka, Vašington će pokušati da pronađe način da „sačuva obraz“ i izvuče se iz situacije bez većih posledica. Ali pitanje je koliko je to realno u prostoru gde su mine, rakete i geografija već unapred ispisali pravila igre.
I možda je upravo tu ključ cele priče – u činjenici da Ormuski moreuz nije samo strateška tačka, već i test granica jedne sile koja pokušava da nametne kontrolu u prostoru gde joj okolnosti, blago rečeno, nisu naklonjene.
Kako će se to završiti, ostaje otvoreno, ali jedno je sigurno: vreme u takvom okruženju retko radi za one koji su na vodi.
