Šta ako Zapad ne odstupi? Šta ako je skroz izgubio instinkt samoodržanja? U tom slučaju moraćemo da gađamo gomilu zemalja kako bismo urazumili one koji su izgubili razum
Želim da podelim neke ideje o kojima dugo razmišljam, a koje su svoj konačni oblik dobile nakon skorašnjeg zasedanja Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku, koje je bilo najvažnije u njegovoj 31-godišnjoj istoriji.
Rusija i njeno rukovodstvo se suočavaju sa teškim izborom. Postaje sve jasnije da sukob sa Zapadom ne može da se okonča ni ukoliko izborimo parcijalnu, ili čak potpunu pobedu nad Ukrajinom.
Otvorite Telegram da bez cenzure primate izbor naših najboljih vesti
I zaista, biće to tek parcijalna pobeda ako oslobodimo samo četiri regiona. Nešto veća pobeda biće ako oslobodimo čitav istok i jug današnje Ukrajine u roku od godinu ili dve. Ali i dalje će opstati deo te zemlje sa još ogorčenijom, ultranacionalističkom populacijom naoružanom do zuba – što će za Rusiju biti otvorena rana koja će uvek moći da se zakomplikuje u novi rat.
Najvažnije pitanje
Možda najgora situacija mogla bi da se dogodi ako, po cenu ogromnih gubitaka, oslobodimo čitavu Ukrajinu i zaglavimo u ruševinama sa stanovništvom koje nas uglavnom mrzi. Njihovo „iskupljenje” trajalo bi duže od decenije. Bilo koja opcija, a naročito ova poslednja, odvlačiće pažnju naše države sa nasušno potrebnog preusmerenja duhovnog, ekonomskog i vojno-političkog fokusa ka istoku Evroazije.
[adsenseyu1]
Zaglibićemo na zapadu, bez perspektive u doglednoj budućnosti, dok će današnja Ukrajina (pre svega njeni centralni i zapadni regioni) isisavati naše upravljačke, ljudske i finansijske resurse. Ovi regioni su bili snažno subvencionisani još i u sovjetsko doba. A sukob sa Zapadom će biti produžen jer će Zapad nastaviti da podstiče gerilski građanski rat niskog intenziteta.
Atraktivnija opcija bilo bi oslobađanje i reintegracija istoka i juga Ukrajine, uz primoravanje ostatka na predaju, nakon čega bi sledila kompletna demilitarizacija i stvaranje prijateljske tampon države. Ali to bi bilo moguće tek ako i kada uspemo da slomimo volju Zapada da podstiče i podržava kijevsku huntu, odnosno kada ga nateramo na strateško povlačenje.
A to nas dovodi do najvažnijeg, ali gotovo nerazmatranog pitanja. Sveprožimajući, fundamentalni uzrok sukoba u Ukrajini i mnogih drugih tenzija u svetu, kao i ukupnog rasta opasnosti od rata, je sve brža propast savremenih vladajućih elita Zapada – uglavnom kompradorskih u Evropi (portugalski kolonijalisti koristili su reč „komprador” za lokalne trgovce u kolonijama koji su sa njima sarađivali) – koje su nastale u procesu globalizacije poslednjih decenija.
Ovu propast prate rapidne promene, bez presedana u istoriji, u globalnom balansu moći; promene koje idu u korist globalne većine, sa Kinom i delimično Indijom kao ekonomskim lokomotivama, i Rusijom koju je istorija odabrala da bude njen vojno-strateški stub.
[adsenseyu4]
To izaziva bes ne samo imperijalno-kosmopolitskih elita (Bajdena i kompanije), nego i imperijalno-nacionalnih (Tramp). Njihove zemlje gube petovekovnu sposobnost isisavanja bogatstva iz celog sveta, kao i – uglavnom prisilnog – nametanja političkih i ekonomskih okvira i kulturne dominacije.
Zato neće biti brzog kraja u tekućoj defanzivnoj ali agresivnoj konfrontaciji Zapada. Ovaj kolaps moralnih, političkih i ekonomskih pozicija kuva se još od sredine 1960-ih. Omeo ga je raspad Sovjetskog Saveza, ali se nastavio obnovljenom žestinom tokom 2000-ih. Porazi u Iraku i Avganistanu, kao i početak krize zapadnog ekonomskog modela 2008. godine, predstavljali su važne prekretnice.
Primirje, ali ne mir
Kako bi zaustavio ovu degradaciju, Zapad se privremeno konsolidovao. SAD su pretvorile Ukrajinu u udarnu pesnicu za stvaranje krize koja bi vezala ruke Rusiji – koja je vojno-političko jezgro nezapadnog sveta, koje sebe oslobađa od okova neokolonijalizma – ili, još bolje, kojom bi se Rusija rasparčala, što bi radikalno oslabilo rastuću alternativnu supersilu: Kinu.
Sa naše strane, odlagali smo preventivni napad ili zato što nismo uvideli neizbežnost sudara, ili zato što smo prikupljali snagu. Štaviše, prateći savremenu, a uglavnom zapadnu vojno-političku misao, nepromišljeno smo postavili prag za upotrebu nuklearnog oružja previše visoko, neadekvatno smo procenili situaciju u Ukrajini, i tamošnju vojnu operaciju nismo započeli dovoljno uspešno.
Beležeći neuspehe na unutrašnjem planu, zapadne elite počele su da aktivno gaje korov koji je nikao nakon sedamdeset godina blagostanja, sitosti i mira – sve one antiljudske ideologije koje odbacuju porodicu, otadžbinu, istoriju, ljubav između muškarca i žene, veru, posvećenost višim idealima, sve ono što konstituiše čovekovu suštinu.
Iskorenjuju one koji se tome suprotstavljaju. Cilj je uništenje njihovih društava i pretvaranje ljudi u mankurte (robove lišene razuma i osećaja istorije koje opisuje veliki kirgisko-ruski pisac Čingiz Ajtmatov) kako bi se smanjila njihova sposobnost za otpor savremenom „globalističkom” kapitalizmu, inače sve nepravednijem i destruktivnijem za ljude i čovečanstvo u celini.
Usput, oslabljene SAD izazvale su sukob kako bi dokusurile Evropu i druge zavisne države, nameravajući da ih gurnu u oganj konfrontacije povodom Ukrajine. Lokalne elite u većini ovih zemalja izgubile su kompas i, uspaničene usled propadanja njihovih domaćih i međunarodnih pozicija, poslušno vode svoje zemlje u pokolj. Štaviše, osećaj dubokog neuspeha, bespomoćnosti, vekovima stara rusofobija, intelektualna degradacija i gubitak strateške kulture čine njihovu mržnju još dubljom od one u SAD.
Tok događaja u većini zapadnih zemalja jasno ukazuje na skretanje ka novom fašizmu i (za sada) „liberalnom” totalitarizmu. Ono što je najvažnije razumeti jeste da će situacija samo da se pogoršava od ove tačke. Primirje je moguće, ali ne i mir. Bes i očaj nastaviće da rastu i da se smenjuju.
Klizimo ka svetskom ratu
Ovaj pravac kretanja Zapada nedvosmisleno ukazuje da klizimo ka Trećem svetskom ratu. On već počinje i mogao bi da eruptira u opštu vatrenu oluju, bilo pukim slučajem, bilo usled rastuće nesposobnosti i neodgovornosti savremenih vladajućih krugova na Zapadu.
Razvoj veštačke inteligencije i robotizacija rata čak uvećavaju opasnost od neželjene eskalacije. U stvari, mašine bi mogle da se otmu kontroli zbunjenih elita.
Situaciju pogoršava „strateški parazitizam” – preko 75 godina relativnog mira, tokom kojeg su ljudi zaboravili na užase rata, pa su čak prestali i da se plaše nuklearnog oružja. Instinkt samoočuvanja oslabljen je svuda, a naročito na Zapadu.
Dugo godina sam proučavao istoriju nuklearne strategije i došao sam do nedvosmislenog, mada ne baš naučnog zaključka: Pojava nuklearnog oružja je Božije delo. Užasnut time što su ljudi – Evropljani i Japanci – pokrenuli dva svetska rata u životnom rasponu jedne generacije, žrtvujući desetine miliona života, Gospod je oružje Armagedona darovao čovečanstvu kako bi podsetio one koji su izgubili strah od pakla da on i dalje postoji.
Ovaj strah je ono što je garantovalo relativni mir poslednje tri četvrtine veka. Taj strah je sada nestao. Ono što se sada dešava je nezamislivo za ranije ideje nuklearnog odvraćanja: u naletu očajničkog besa, vladajući krugovi jedne grupe zemalja raspalili su rat punog obima u mekom trbuhu jedne nuklearne supersile. Nuklearni strah mora da se oživi. Inače je čovečanstvo osuđeno na propast.
Ono o čemu se odlučuje na bojištima Ukrajine nije pitanje kako će izgledati budući svetski poredak, nego hoće li biti bilo kakvog sveta ili će se planeta pretvoriti u radioaktivne ruševine koje truju ostatak čovečanstva.
Slamajući volju Zapada za nastavkom agresije, ne samo da ćemo spasiti sebe i konačno osloboditi svet od petovekovnog zapadnjačkog jarma, nego ćemo takođe spasiti i čovečanstvo. Gurajući Zapad u katarzu, a tako i njegove elite ka odricanju od težnje za hegemonijom, nateraćemo ih da odstupe pre nego što se desi globalna katastrofa. Čovečanstvo će dobiti novu šansu za razvoj.
Predloženo rešenje
Nema sumnje da nam predstoji žestoka borba. Moraćemo da rešimo preostale unutrašnje probleme: da se konačno rešimo zapadnog centrizma u našim umovima i zapadnjaka u menadžerskoj klasi, kompradora i njihovog karakterističnog razmišljanja. Zapad nam zapravo u tome pomaže.
Vreme je da završimo naše 300 godina dugo putovanje ka Evropi, koje nam je dalo mnogo korisnih iskustava i pomoglo da stvorimo veličanstvenu kulturu. Brižljivo ćemo očuvati naše evropsko nasleđe, naravno. Ali vreme je da se vratimo kući, samima sebi, i da akumulirano iskustvo upotrebimo kako bismo izgradili novi kurs.
Ministarstvo spoljnih poslova nedavno je napravilo korak u tom pravcu nazivajući Rusiju, u spoljnopolitičkom konceptu, državom-civilizacijom. Dodao bih: civilizacijom civilizacija, otvorenom za sever i jug, zapad i istok. Glavni pravci razvoja danas su jug i sever, ali najviše istok.
Konfrontacija sa Zapadom u Ukrajini, bez obzira na to kako se okonča, ne bi smela da nam skrene pažnju sa unutrašnjeg strateškog kretanja – duhovnog, kulturnog, ekonomskog, političkog i vojno-političkog – ka Uralu, Sibiru i Velikom okeanu. Potrebna nam je nova uralsko-sibirska strategija, što podrazumeva nekoliko ohrabrujućih projekata, uključujući i stvaranje treće prestonice u Sibiru. Ovaj pokret bi trebao da postane deo napora, tako urgentno potrebnih danas, za artikulisanje ruskog sna – slike Rusije i sveta koje želimo da vidimo.
Ja i mnogi drugi pisali smo mnogo puta da, ukoliko su lišene velike ideje, države gube svoju veličinu ili prosto nestaju. Istorija je prepuna senki i grobova sila koje su izgubile svoju veliku ideju. Ona se mora generisati odozgo, bez očekivanja da će se probiti odozdo, što čine glupi ili lenji ljudi. Ona mora da se uklapa u fundamentalne vrednosti i težnje ljudi i, što je najvažnije, mora da nas vodi napred. Upravo je odgovornost elite i državnog rukovodstva da tu ideju artikuliše. Odlaganje tog pregnuća trajalo je neprihvatljivo dugo.
No, kako bi ta budućnost zaista došla, neophodno je da savladamo zlokobni otpor sila prošlosti, tj. Zapada, koji će, ukoliko ne bude zgromljen, gotovo zasigurno i neizbežno povesti svet u totalni rat, a verovatno i poslednji svetski rat u istoriji čovečanstva.
Teška odluka
A to me dovodi do najtežeg dela ovog članka. Možemo nastaviti da se borimo još godinu, dve ili tri, žrtvujući hiljade i hiljade naših najboljih sinova i uništavajući desetine ili stotine hiljada ljudi koji žive na teritorijama koje se sada nazivaju Ukrajinom, a koji su upali u ovu tragičnu klopku istorije.
Ali aktuelna vojna operacija ne može da se okonča odlučujućom pobedom bez primoravanja Zapada da se strateški povuče ili čak preda, i ubeđivanja istog da digne ruke od pokušaja istorijske revizije i očuvanja globalne dominacije, te da se fokusira na sebe i svoju aktuelnu višeslojnu krizu. Grubo govoreći, Zapad mora da se „tornja“ kako bi Rusija i svet mogli bez opterećenja da nastave dalje.
Stoga je neophodno da se podstakne instinkt samoodržanja koji je Zapad izgubio, odnosno da se Zapad uveri da su pokušaji da se Rusija iscrpi (naoružavanjem Ukrajine) kontraproduktivni za sam Zapad. Moraćemo da nuklearni faktor odvraćanja ponovo učinimo uverljivim argumentom, snižavajući prag upotrebe nuklearnog oružja (koji je trenutno neprihvatljivo visok), a potom rapidno ali promišljeno koračajući lestvicom eskalacije.
Ruski predsednik i drugi lideri već su preduzeli prve korake dajući relevantne izjave: najavljeno je razmeštanje nuklearnog oružja i njegovih lansera u Belorusiji, kao i povišena borbena spremnost strateških snaga odvraćanja.
Ali na ovoj lestvici postoji još mnogo koraka. Izbrojao sam ih približn0 24. Stvari bi takođe mogle da dođu do tačke u kojoj ćemo morati da zahtevamo od naših sunarodnika i svih ljudi dobre volje da napuste svoja prebivališta blizu postrojenja koja bi mogla da postanu mete za napade u zemljama koje pružaju direktnu podršku marionetskom režimu u Kijevu.
Neprijatelj mora da zna da smo spremni da izručimo preventivni udar u znak odmazde za sve njegove tekuće i prethodne činove agresije, kako bismo sprečili iskliznuće u svetski termonuklearni rat.
Mnogo puta sam govorio i pisao da ukoliko pravilno izgradimo strategiju zastrašivanja i odvraćanja, pa čak i ukoliko upotrebimo nuklearno oružje, rizik „uzvratnog” nuklearnog ili bilo kakvog drugog napada na našu teritoriju biće sveden na apsolutni minimum.
Samo ludak koji iznad svega mrzi Ameriku imaće petlje da uzvrati udar kako bi „odbranio” Evropljane, stavljajući tako svoju državu u opasnost i žrtvujući hipotetički Boston za hipotetički Poznanj. I Amerika i Evropa znaju ovo veoma dobro, ali preferiraju da prosto ne razmišaljju o tome. A mi smo sami ohrabrili ovu bezumnost sopstvenom miroljubivom retorikom.
Iz proučavanja istorije američke nuklearne strategije, znam da Vašingon nije ozbiljno razmatrao mogućnost upotrebe nuklearnog oružja protiv sovjetske teritorije nakon što je SSSR stekao uverljivu sposobnost odgovora na nuklearni napad, iako je javno blefirao o tome. Ukoliko su ikada razmatrali takvu mogućnost, to se ticalo jedino suprostavljanja „nadirućim” sovjetskim trupama u samoj Zapadnoj Evropi. Znam da su kancelari Kol i Šmit napuštali bunkere čim bi se pitanje takve eskalacije postavilo tokom vojnih vežbi.
Moramo se popeti uz eskalatorno-odvraćajuću lestvicu dovoljno brzo. Imajući u vidu vektor kretanja Zapada – upornu degradaciju većine njegovih elita – svaka sledeća njihova odluka biće još manje kompetentna i sve više ideološki vođena od prethodne. Teško da možemo očekivati da tamo na vlast dođu odgovorniji i razumniji lideri u bliskoj budućnosti. To se može dogoditi tek nakon katarze, nakon što dignu ruke od svojih ambicija.
Ne smemo ponoviti „ukrajinski scenario”. Četvrt veka nismo slušali one koji su upozoravali da će nas ekspanzija NATO-a dovesti do rata. Pokušavali smo da odlažemo i „pregovaramo”. Posledica je da imamo ozbiljan oružani sukob. Cena neodlučnosti sada biće višestruko veća.
Ali šta ako ne odstupe? Šta ukoliko su potpuno izgubili instinkt samoodržanja? U tom slučaju moraćemo da pogodimo gomilu meta u određenom broju zemalja kako bismo urazumili one koji su izgubili razum.
Nuklearni tabu
Moralno gledano, ovo je užasan izbor pošto ćemo upotrebiti Božije oružje, osuđujući sebe tako na veliki duhovni gubitak. Ali ukoliko ovo ne učinimo, ne samo da će Rusija možda umreti, nego će verovatno i čitava ljudska civilizacija prestati da postoji. Moraćemo sami da napravimo ovaj izbor. Čak ni prijatelji i simpatizeri nas u početku neće podržati.
Da sam Kinez, ne bih želeo da se aktuelni konflikt okonča previše brzo i previše naglo, jer odvlači američke snage i daje Kini priliku da ojača pred odlučujuću bitku – onu direktnu ili, u skladu sa najboljim učenjima Lao Cua, primoravajući neprijatelja da se povuče bez borbe. Takođe bih se protivio upotrebi nuklearnog oružja jer podizanje konfrontacije do nuklearnog nivoa znači prelazak u zonu u kojoj je moja država (Kina) još uvek slaba.
Uz to, odlučna akcija ne uklapa se u kinesku spoljnopolitičku filozofiju, koja apostrofira ekonomske faktore (tokom izgradnje vojne moći) i izbegava direktnu konfrontaciju. Podržavam saveznika, čuvam mu leđa, ali se krijem iza njega bez mešanja u samu borbu. No, možda ja ne razumem ovu filozofiju dovoljno dobro, pa pripisujem pogrešne motive našim kineskim prijateljima. Ako bi Rusija izvela nuklearni udar, Kinezi bi ga osudili, ali bi im privatno bilo drago što je reputaciji i poziciji SAD u svetu zadat tako moćan udarac.
Uostalom, kakva bi bila naša reakcija ukoliko (ne dao Bog) Pakistan udari Indiju ili obrnuto? Reagovali bismo izražavajući tugu što je nuklearni tabu razbijen. Onda bismo počeli da pomažemo onima koji su pogođeni i da uvodimo potrebne izmene u našu nuklearnu doktrinu.
Za Indiju i druge zemlje globalne većine, uključujući one nuklearne (Pakistan, Izrael), upotreba nuklearnog oružja je takođe neprihvatljiva, kako iz moralnih, tako i iz geostrateških razloga. Ukoliko se ova oružja koriste, i to uspešno, to će slomiti nuklearni tabu, tj. ideju da se ne smeju koristiti u bilo kojim okolnostima, odnosno da će njihova upotreba dovesti do globalnog nuklearnog Armagedona. Teško da možemo računati na brzu podršku, čak i ukoliko bi mnoge zemlje globalnog Juga osećale zadovoljstvo usled poraza njihovih nekadašnjih ugnjetača koji su ih pljačkali, istrebljivali u genocidima i nametali im stranu kulturu.
Ali, na kraju, pobednicima se ne sudi. A spasiocima se zahvaljuje. Evropska politička kultura ne pamti dobre stvari. Ali ostatak sveta zahvalno pamti kako smo pomogli Kinezima da se oslobode od brutalne japanske okupacije i kako smo pomagali kolonijama da se oslobode od kolonijalnog jarma. Ukoliko ne budemo shvaćeni u prvi mah, biće to podsticaj da se posvetimo sopstvenom usavršavanju.
No, ipak je prilično izvesno da ćemo biti u stanju da pobedimo, urazumimo svoje neprijatelje i nateramo ih da odstupe bez pribegavanja ekstremnim merama, pa ćemo za par godina zauzeti poziciju iza Kine, isto onako kao što ona sada stoji iza nas, podržavajući je u njenoj borbi protiv SAD. U tom slučaju, biće moguće izbeći veliki rat. Zajedno ćemo pobediti za dobrobit svih, uključujući i ljude koji žive u zapadnim zemljama.
Tada će Rusija i čovečanstvo odoleti teškoćama i zakoračiti u novi svet, koji izgleda svetlo, multipolarno, multikulturalno, multirasno i koji pruža državama i narodima mogućnost da grade sopstvenu i zajedničku budućnost.
Sergej A. Karaganov
Sergej A. Karaganov je počasni predsednik prezidijuma ruskog Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku
Prevod Vladan Mirković/Novi Standard
Izvor Russia in global affairs
Otvorite novu mrežu Truth Social bez cenzure
Pratite tokom 24 sata bez cenzure naše najbolje vesti samo na Vkontakte
[adsenseyu4]
