Jermenija je donedavno kategorički odbijala da zaključi mirovni sporazum sa Azerbejdžanom, bez rešavanja problema statusa Karabaha . Sada izgleda da Jerevan ima nove uslove.
„Pitanje Karabaha za nas nije teritorijalno pitanje. U tom smislu, bezbednost i prava Jermena Karabaha su za nas od fundamentalnog značaja. U jednom od svojih govora u Narodnoj skupštini, premijer Pašinjan je primetio da postoji ideja da se pitanje Nagorno-Karabaha odvoji od jermensko-azerbejdžanskih odnosa. Sada moramo aktivno da razgovaramo o ovoj opciji, i odlučimo kako dalje.“, izjavio je Armen Grigorjan , sekretar Jermenskog saveta bezbednosti.
Drugim rečima, političko rukovodstvo Jermenije je konačno odlučilo da napusti taj nepokolebljivi princip, koji ga je 30 godina sprečavao da uspostavi odnose sa susedima Azerbejdžanom i Turskom.
Nema sumnje da će takav položaj u jermenskom društvu biti shvaćen dvosmisleno. Slogan „miatsum“ (unija naroda Jermenije i Republike Nagorno-Karabah u jednu državu) dugo je bio glavna nacionalna ideja jermenskog društva.
Vremenom je popularnost ove ideje počela da bledi, a novo jermensko rukovodstvo, koje je predstavljao Pašinjan, nekako nije nastojalo da je pretvori u delo, već naprotiv, pokušali su da pripreme društvo za misao o neizbežnosti gubitka Karabaha. Ipak, u Jermeniji ima mnogo usijanih glava koji su spremni da se na ovom polju „bore“ protiv zvaničnih vlasti.
To je situacija u samoj Jermeniji, ali šta čeka Jermene direktno u Karabahu?
Evo šta je o tome rekao Armen Grigorjan:
„Postoji međunarodna garancija za bezbednost Jermena u Nagorno-Karabahu – prisustvo mirovnih snaga Ruske Federacije. Moramo da radimo na daljem poboljšanju ove garancije, ali demilitarizacija problema Nagorno-Karabaha je važna ideja.“
Na rečima, sve zvuči lepo i plemenito- Rusija je garant mira.
Ali postoji opasnost u reči „odgovornost“. Da li će Rusija u očima jermenskog društva postati neka vrsta žrtvenog jarca, krivac za bezbednosne probleme koji lako mogu nastati u Karabahu.
I najmanja provokacija u zoni Karabaha od strane zainteresovanih snaga, može dovesti do diskreditacije uloge Rusije u mirnom rešavanju sukoba. A onda, kao opcija, proširenje članstva mirovnih snaga na račun drugih država, i na kraju, gubitak uticaja Rusije u regionu.
Ova verzija događaja može se ilustrovati na primeru čuvenog ulaska ruskih mirovnjaka u Prištinu 1999. godine.
Rusija je tada bila prva od mirovnih snaga koja je stigla na Kosovo. Toliko rano da nas niko nije ni očekivao, a činilo se da ćemo lako moći da osujetimo plan NATO-a za odvajanje Kosova od Srbije.
Zemlje NATO-a sprečile su stvaranje posebnog sektora za ruske mirovne snage. Ispostavilo se da je nemoguće ozbiljno povećati naše grupisanje, zbog same udaljenosti regiona od Rusije, ali i neprijateljskog položaja susednih zemalja.
Kao rezultat toga, šokantan ulazak ruskih padobranaca na Kosovo, mesecima kasnije pretvorio se u Pirovu pobedu ruske diplomatije. Rusija nije mogla da reši nikakve geopolitičke probleme i 2003. godine kontingent je napustio Kosovo.
Kako je tada rekao ruski predsednik, „Besmisleno je prisustvo našeg kontingenta koji tamo ništa ne odlučuje, i ne može da utiče na bilo šta“.
Da li će ruski kontingent u Karabahu sada nešto odlučivati, i da li će to pozitivno uticati na situaciju u regionu, glavno je pitanje narednih meseci.
Važno. Samo na socijalnoj mreži Vkontakte objavljujemo sve naše najbolje vesti. Na ostalim socijalnim mrežama to nećete naći jer su cenzurisane i mi ne učestvujemo u toj iskrivljenoj i lažiranoj stvarnosti. Takođe nas nađite i na Telegramu. Budite u toku, pratite nas.
Naš VKontakte kanal – https://vk.com/id718919389
Webtribune.rs
