Jugoslavija je sagrađena na ideji da južni Sloveni ne treba da budu slabi i podeljeni, već da formiraju suštinsku teritoriju koja će omogućiti njihov zajednički ekonomski razvoj. Zaista, posle Drugog svetskog rata, socijalistička Jugoslavija je postala održiva i ekonomski uspešna nacija. Ona je između 1960. i 1980. godine imala jedan od najbržih ekonomskih porasta.
Sjedinjene Američke Države, nacija koja je kroz istoriju širom sveta sabotirala, terorisala i mučila, napala je 1999. godine Jugoslaviju, bombardujući je 78 dana, bacivši pritom 20.000 tona bombi i pobivši na hiljade žena, dece i muškaraca.
Sve to je učinjeno zbog humanitarne zabrinutosti za Albance na Kosovu ili su tako bar rekli. Za nekoliko meseci, predsednik Klinton je bombardovao četiri države: Sudan, Avganistan, Irak i Jugoslaviju.
Istovremeno, SAD su bile umešane u zastupničke ratove u Angoli, Meksiku, Kolumbiji, Istočnom Timoru i raznim drugim mestima. Svi ovi ratovi su izazvani u cilju postizanja mira, demokratije, nacionalne bezbednosti u humanitarijanizma.
[adsenseyu1]
Iako su lideri SAD spremno odlučili da bombarduju Jugoslaviju zbog potiskivanja manjina na Kosovu, oni nisu obraćali pažnju na suzbijanje Roma u Češkoj republici, suzbijanje katoličke manjine u Severnoj Irskoj u Velikoj Britaniji, zatim na Hutue koji su ubili pola miliona Tutsija u Ruandi, pa na Kurde u Turskoj itd. Lideri SAD ne samo da su tolerisali sve te zločine, već su i aktivno učestvovali u njima.
Dakle, zašto su se lideri SAD odlučili da unište Jugoslaviju?
Uspon i pad Jugoslavije
Jugoslavija je sagrađena na ideji da južni Sloveni ne treba da budu slabi i podeljeni, već da formiraju suštinsku teritoriju koja će omogućiti njihov zajednički ekonomski razvoj.
Zaista, posle Drugog svetskog rata, socijalistička Jugoslavija je postala održiva i ekonomski uspešna nacija.
Ona je između 1960. i 1980. godine imala jedan od najbržih ekonomskih porasta.
Krasili su je pristojan životni standard, besplatno zdravstvo i obrazovanje, garantovano pravo na posao, mesec dana plaćenog godišnjeg odmora, pismenost od preko 90% i životni vek od 72 godine.
Jugoslavija je svom multietničkom stanovništvu takođe nudila jeftin javni prevoz, kuće i usluge zahvaljujući ekonomiji koja je većinom bila u rukama države.
Ovo je pravi primer države koja predstavlja suštu suprotnost kapitalizmu.
Jugoslavija je uspela da opstane 45 godina pošto je bila na strani nacija koje su bile članice Varšavskog pakta.
[adsenseyu4]
Čerupanje i čerečenje Jugoslavije je bilo deo politike koju su pokrenule SAD i zapadne sile 1989. godine.
Jugoslavija je bila jedina država u istočnoj Evropi koja nije želela da odustane od socijalističkog sistema i uvede slobodno tržište.
Zapravo, Jugoslavija se ponosila svojim posleratnim ekonomskim razvojem i nezavisnošću od Varšavskog pakta i NATO-a.
Cilj SAD je bio da transformiše Jugoslaviju u zemlju Trećeg sveta, u skup nekoliko slabih desničarskih država koje su nesposobne da vode nezavisnu politiku, čija je ekonomija potpuno dostupna multinacionalnoj korporativnoj eksploataciji, koje su osiromašene i koje pruža jeftinu radnu snagu i čije fabrike više neće predstavljati konkurente zapadnim proizvođačima.
Konačni cilj bio je privatizacija Jugoslavije.
Krajem šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, lideri Beograda su tražili način da prošire svoju industriju i tržište, što su mislili da postignu pozajmljivanjem od Zapada.
Međutim, uz kredite MMF-a došli su i neizbežni uslovi za „restrukturiranje“, odnosno strog program mera štednje koji je zamrznuo plate, smanjio javnu potrošnju, povećao nezaposlenost i uništio državna preduzeća.
Ipak, veći deo preduzeća je i dalje ostao u državnom posedu, uključujući rudarski kompleks Trepča na Kosovu, koji je opisan kao najbogatija imovina na Balkanu pošto poseduje ogromne količine uglja, olova, cinka, kadmijuma, zlata i srebra.
Bušova administracija je u novembru 1990. godine pritisla Kongres da odobri Akt o inostranim operacijama prisvajanja iz 1991. godine, po kojem bi svaki deo Jugoslavije koji nije proglasio nezavisnost u narednih šest meseci izgubio finansijsku podršku SAD. Po ovom zakonu, zahtevani su odvojeni izbori u svakoj od šest jugoslovenskih republika.
[adsenseyu1]
Oni su definisali uslov da će finansijsku pomoć dobiti samo odvojene republike u kojima na čelu budu „demokratske“, odnosno desničarske i separatističke partije.
Drugi cilj politike SAD bili su potpuni monopol nad medijima i kontrola ideologije. Prilikom NATO bombardovanja 1999. godine, uništene su zgrade državne televizije i na desetine lokalnih radijskih i televizijskih stanica, tako da su na leto 1999. godine u Beogradu mogli da se gledaju samo privatni kanali poput CNN-a, nemačke televizije i raznih drugih američkih programa.
Greška Jugoslavije je bila što njeni državni mediji nisu podržavali zapadni pogled na svet.
Jedan od glavnih udaraca na Beograd je izvršen 1992. godine kada su uvedene međunarodne sankcije. Uvedene su sankcije na sav uvoz i izvoz Jugoslavije, što je imalo katastrofalne posledice po ekonomiju: nastala je hiperinflacija, nezaposlenost u državi se kretala i do 70%, ljudi su bili gladni, a zdravstveni sistem se u potpunosti urušio.
Zavadi pa vladaj
Kako navodi Džoan Filips, jedna od najvećih zabluda jeste da su oni koji su bili odgovorni za krvoproliće u Jugoslaviji – ne Srbi, Hrvati niti muslimani, već zapadne sile – predstavljeni kao spasioci.
Plaćenik Zapada u Hrvatskoj bio je Franjo Tuđman, koji je u svojoj knjizi iz 1989. godine tvrdio da se „uspostavljanje Hitlerovog novog evropskog poretka može opravdati potrebom da se istrebe Jevreji“ i da je samo 900.000 Jevreja ubijeno u Holokaustu, a ne 6 miliona.
Tuđmanova vlast je usvojila fašističku, ustašku šahovnicu na zastavi i uvela novu himnu. Tuđman je bio glavni među onima koji su primorali pola miliona Srba iz Hrvatske da se odsele između 1991. i 1995. godine.
[adsenseyu4]
Tu spada i 200.000 Srba iz Krajine, čije su isterivanje potpomogli ratni avioni i projektili NATO-a. Nepotrebno je reći da lideri SAD nisu činili ništa da zaustave ove zločine i da njihovi mediji uopšte o tome nisu izveštavali.
U Hrvatskoj je takođe uvedena stroga kontrola nad medijima i bilo ko ko se protivio Tuđmanovoj vlasti je rizikovao da bude uhapšen. Ipak, SAD su pozdravile novu „demokratiju“ u Hrvatskoj.
Lideri SAD su u Bosni i Hercegovini podržavali muslimanskog fundamentalistu, Aliju Izetbegovića, koji je u mladosti bio aktivni nacista i koji je uveo strogu religijsku kontrolu nad medijima uz želju da uspostavi Islamsku bosansku republiku.
Sam Izetbegović nije imao većinsku podršku bosanskih muslimana. On je na vlast uspeo da dođe zahvaljujući sumnjivom i misterioznom dogovoru sa pobednikom Fikretom Abdićem. Bosna i Hercegovina se našla pod upravom MMF-a i NATO-a. Mada, sve bivše jugoslovenske republike su sada na neki način pod kontrolom MMF-a.
Bosni i Hercegovini nije bilo dozvoljeno da razvija svoje interne resurse, niti da produžava kredite ili uspostavlja nezavisni monetarni sistem. Državna imovina, uključujući energetiku, vodovode, telekomunikacije, medije i saobraćaj, prodata je privatnim firmama po smešnim cenama.
NATO sile su u bivšoj Jugoslaviji primenile direktnu kolonijalnu okupaciju. Demokratski izabran predsednik Republike Srpske, srpskog federativnog entiteta Bosne i Hercegovine, koji je pobedio kandidata izabranog od strane NATO-a, uklonjen je od strane NATO vojske jer nije hteo da sarađuje sa predstavnicima NATO-a u Bosni i Hercegovini. Ovakvo petljanje je u zapadnim medijima predstavljeno kao neophodna mera za napredak demokratije.
[adsenseyu4]
Sličan šablon se uočava na Kosovu. SAD su pomogle nasilnim desničarskim, separatističkim snagama kao što je Oslobodilačka vojska Kosova (KLA), koja je prethodno smatrana terorističkom organizacijom od strane Vašingtona. KLA je dugo bila uključena u trgovinu heroinom, šaljući drogu do Švajcarske, Austrije, Belgije, Nemačke, Mađarske, Češke republike, Norveške, pa čak i Švedske. Taj heroin je naravno stizao iz Avganistana, gde su se nalazili mnogi koordinatori i sponzori KLA.
Lideri KLA nisu imali drugi cilj do da pročiste Kosovo od svih onih koji nisu Albanci i to je trajalo decenijama. Između 1945. i 1998. godine, mešano stanovništvo Srba, Roma, Turaka, Goranaca, Crnogoraca i drugih etničkih grupa smanjilo se sa 60% na 20%. U međuvremenu, albansko stanovništvo je poraslo sa 40% na 80%, što je bilo posledica većeg nataliteta, visokog dotoka imigranata iz Albanije i sistematskog zastrašivanja i proterivanja Srba.
New York Times je 1987. godine preneo istinu o dešavanjima na Kosovu: „Etnički Albanci na vlasti su manipulisali vladinim novcem i propisima, preuzevši zemlju koja je pripadala Srbima… napadnute su srpske pravoslavne crkve i sve srpske zastave su pocepane ili spaljene. Bunari su otrovani, a usevi spaljeni. Srbi su pobijeni, a mnogim etničkim Albancima je rečeno da siluju srpske devojke… Pošto Srbi beže od nasilja, Kosovo postaje „etnički čist“ albanski region… Ironično, iako su Srbi optuženi za etničko čišćenje, Srbija je ostala jedino multietničko društvo u bivšoj Jugoslaviji, sa preko 26 nacionalnih manjina, uključujući na hiljade Albanaca.
Demonizacija Srba
Propagandna kampanja demonizacije Srba je predstavljala najveći deo politike zapadnih sila. Srbi su bili meta demonizacije jer su oni bili najveća nacionalnost, ali su se i najviše protivili raspadu Jugoslavije. Bivši zamenik komandanta Evropske komande, rekao je 1994. godine: „Rat u Bosni je javno prikazan kao neposustajući srpski ekspanzionizam. Većina onoga što Hrvati nazivaju „okupiranim teritorijama“ jeste zemlja koja je bila u srpskom posedu više od tri veka. Isto važi i za većinu srpske zemlje u Bosni i Hercegovini… Ukratko, Srbi nisu pokušavali da osvoje novu teritoriju, već da sačuvaju ono što je njihovo“.
Sve strane su činile užasne zločine, ali je izveštavanje o njima bilo uglavnom jednostrano. Zločini Hrvata i muslimana nad Srbima nisu dospevali u američke medije, a ako i jesu, onda je to bilo tek usput pomenuto. U međuvremenu, srpski zločini su uveličavani, pa čak i izmišljani.
Nedavno su tri hrvatska generala optužena od strane Haškog tribunala za ratne zločine zbog bombardovanja i ubijanja Srba u Krajini i na drugim mestima. Gde su bile američke televizijske ekipe kad su ovi zločini počinjeni? Gde su oni bili kada su muslimani pobili na stotine Srba u Srebrenici? Zvanični iskaz američkih medija je da su samo Srbi počinili zločine u Srebrenici.
Za vreme rata u Bosni 1993. godine, Srbi su optuženi da su se vodili zvaničnom politikom silovanja. „Idite i silujte“, navodno je komandant Srba u Bosni rekao svojim vojnicima. Izvor te priče nikad nije pronađen, niti je ime tog komandanta ikad objavljeno.
Srpske snage u Bosni su navodno silovale negde između 25.000 i 100.000 muslimanki. Međutim, nikad nisu pruženi pravi dokazi o tome.
Ta masovna propaganda silovanja je ponovo oživljena 1999. godine kako bi se opravdali novi napadi NATO-a na Jugoslaviju.
Srbi su okrivljeni za zloglasni masakr na pijaci u Sarajevu 1992. godine. Međutim, postoje dokazi da su zapadni obaveštajci znali da su muslimanski operativci počinili zločin na pijaci kako bi opravdali dolazak NATO snaga.
U više navrata smo videli kako se izvesne nacije demonizuju. Proces je izuzetno providan. Prvo se odredi vođa, poput Gadafija u Libiji, Norijege u Panami ili Sadama Huseina u Iraku, a onda im se dodeljuju nadimci i epiteti koji ih opisuju kao najgore neprijatelje čovečanstva. Zatim snage SAD napadnu države svih tih lidera.
Ono što je svima njima zajedničko jeste da su pokušali da sprovedu nezavisan kurs razvoja koji se nikako ne poklapa sa globalnim slobodnim tržištem i politikom SAD.
Bil Klinton je jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića uporedio sa „novim Hitlerom“. Međutim, ispočetka nisu tako mislili. Mislili su da je on buržujski srpski nacionalista koji će ubrzati raspad federacije. Međutim, kada je on postao prepreka, a ne alat, počeli su da ga demonizuju i krive za započinjanje četiri rata.
U jugoslovenskom parlamentu je postojalo više opozicionih stranaka nego u bilo kom evropskom parlamentu. Ipak, vlast je u više navrata označavana kao diktatorska. Milošević je bio demokratski izabran predsednik Jugoslavije koji se krajem 1999. godine povukao, omogućivši dolazak na vlast koalicije koja se sastojala od četiri stranke. I pored toga, nazivan je diktatorom.
Nove priče o zločinima
Zločini (ubistva i silovanja) se dešavaju u svakom ratu, ali i u miru. Ono na čemu je medijska propaganda protiv Jugoslavije insistirala bili su takvi zločini počinjeni na genocidnim razmerama. Takve optužbe su iskorišćene za opravdavanje invazije NATO snaga.
Do bombardovanja koje je počelo u martu 1999. godine, konflikt na Kosovu je već bio odneo mnogo života sa obe strane. Međutim, brojke koje se navode ni u kom slučaju ne impliciraju na genocid.
Imajte u vidu da je na desetine hiljada ljudi pobeglo sa Kosova zbog bombardovanja ili zato što je izvesna provincija bila žarište borbe između jugoslovenskih snaga i KLA ili zato što su prosto bili uplašeni i gladni. Otprilike oko 70.000 do 100.000 srpskih stanovnika je pobeglo sa Kosova, većinom na sever, a isto su učinile i hiljade Roma i drugih nealbanskih grupa.
New York Times je bio napisao da je „glavna svrha NATO napora da okonča srpske zločine koji su oterali na milione Albanaca iz njihovih domova“. Čekajte, ko je koga odakle isterao?
Izveštavano je da su Srbi napadali utočišta KLA i počinili „genocid“ nad albanskim seljanima. Ipak, kasnije je dokazano da NATO nije imao dokaze za svoju „propagandnu kampanju“ na Kosovu. Nezavisni kritičari su rekli da je prosto apsurdno da se govori o grobnicama stotina hiljada Albanaca.
Dakle, kao u slučaju Hrvatske i Bosne i Hercegovine, ponovo je pokrenuta slika o masovnim ubistvima. Pominjane su na stotine etničkih Albanaca, čija su tela „zakopana u masovnim grobnicama“ oko planinskog sela na zapadu Kosova.
Britanski novinar Odri Gilan je intervjuisao izbeglice sa Kosova o zločinima i otkrio da postoji veliki nedostatak dokaza. Bilo je mnogo nepoklapanja, a kada je novinar detaljnije ispitivao o brojkama poginulih, pojavili su se različiti iskazi.
Gilan nije uspeo da nađe nijednog svedoka koji je prisustvovao zločinima koji su se navodili. Uvek se pominjalo neko drugo selo i „stotine“ silovanih i ubijenih.
I pored svega toga, Milošević je optužen kao ratni zločinac, zbog nasilnog proterivanja Albanaca na Kosovu. Svi počinjeni zločini su iskorišćeni da se opravda NATO bombardovanje. Sada je jasno da su zapravo najveći ratni zločinci bili politički lideri NATO-a koji su izveli vazdušnu kampanju smrti i uništenja.
Tokom prvih nedelja okupacije Kosova od strane NATO-a, na desetine hiljada Srba je proterano, a na stotine njih ubijeno od strane KLA, što je u zapadnim medijima opisano kao čin „odmazde“. Među žrtvama su bili i Romi, Goranci, Turci, Crnogorci, ali i Albanci koji su „sarađivali“ sa Srbima. Mnoge su ubile mine koje je postavila KLA, ali većinu su ubile kasetne bombe koje je bacao NATO.
Stalno je ponavljano da su Srbi ubili na desetine hiljada Albanaca. Međutim, ne postoji nijedan dokaz koji potvrđuje ovu brojku, niti se objašnjava kako se do nje došlo.
Često ponavljane „masovne grobnice“ albanskih žrtava takođe nikad nisu pronađene. Na par mesta je zapravo iskopano jedva desetak tela, ali bez dokaza šta je uzrokovalo njihovu smrt i koje su nacionalnosti ti ljudi bili.
Pošto nije bilo opipljivih dokaza, mediji su se u avgustu 1999. godine uhvatili tvrdnji da su tela Albanaca bacana u bunare za vreme terorističke kampanje. Čitava priča se svodila na jedno telo muškarca koje je pronađeno u bunaru zajedno sa tri mrtve krave i psom. Uzrok njegove smrti nije otkriven. Vlasnik bunara nije identifikovan.
Etničko neprijateljstvo i „diplomatija“ SAD
Mnogi navode da je nacionalizam u stvari bio pokretačka sila iza konflikta u Jugoslaviji. To se zasniva na pretpostavci da su klasa i etnicitet međusobno isključice sile. Zapravo, navodi se da etničko neprijateljstvo služi klasnim interesima.
Kada različite nacionalne grupe žive zajedno uz izvesnu društvenu i materijalnu bezbednost, one teže slozi. Dolazi do međusobnog ukrštanja i brakova među njima. Međutim, kada se ekonomija umeša u sve to, zahvaljujući sankcijama i destabilizaciji od strane MMF-a, nastaju konflikti. Kako bi ubrzale taj proces u Jugoslaviji, zapadne sile su pružile najretrogradnije separatističke elemente koji su imali prednost novca, propagande, oružja, plaćenika i čitavu nacionalnu bezbednost SAD iza sebe.
Napadi NATO-a na Jugoslaviju su kršili samu povelju NATO-a, gde piše da vojna akcija može da se izvrši samo kao odgovor na agresiju počinjenu protiv neke od članica NATO-a. Jugoslavija nije napala nijednu članicu NATO-a. Lideri SAD nisu marili za međunarodni zakon i diplomatiju.
Diplomatija SAD je država za sebe, kao što se videlo u slučaju Vijetnama, Nikaragve, Paname, Iraka, a na kraju i Jugoslavije. Sve se svodi na niz zahteva o kojima ne može da se pregovara, iako se oni nazivaju „sporazumima“, kao što je to čuveni Dejtonski sporazum. Nevoljnost druge strane de se povinuje zahtevima smatra se kao odbijanje dobre volje. Lideri SAD su izgubili svoje strpljenje, izdavali ultimatume i na kraju izveli takvo vazdušno uništenje nad nacijom koja je pružala otpor, da joj više nikada ne padne na pamet da se protivi volji Vašingtona.
Milošević se pobunio zato što je Rambuja plan, koji je predstavio Stejt department SAD, zahtevao da se veliki, bogati region Kosovo otcepi od Srbije. Plan je dalje navodio da će strana vojska imati potpunu okupacionu moć nad celom Jugoslavijom, uz imunitet od hapšenja i superiornost nad jugoslovenskom policijom i vlastima. Deo Rambuja plana je takođe navodio da „ekonomija Kosova treba da funkcioniše u skladu sa principima slobodnog tržišta“.
Racionalno uništenje
Mnogi liberali su bili ubeđeni da su SAD ovaj put učinile pravu stvar. Iako je bombardovanje bilo nemoralno, oni su smatrali da je bilo uspešno.
Uništena je većina onoga što je ostalo od Jugoslavije, čime je ona pretvorena u privatizovanu, deindustrijalizovanu, rekolonizovanu, siromašnu državu jeftine radne snage, bespomoćnu u kandžama kapitalizma, toliko izubijanu da se nikada više neće podići, ponovo ujediniti niti postati održiva buržujska zemlja.
Kada se produktivni društveni kapital neke zemlje uništi, potencijalna vrednost privatnog kapitala negde drugde raste. Svaka uništena poljoprivredna baza ili fabrika, povećava vrednost proizvoda zapadnih proizvođača. Uništenje Jugoslavije je poslužilo upravo tome.
Tek ćemo shvatiti koji su bili potpuni efekti agresije NATO-a. Srbija je jedan od najvećih izvora podzemnih voda u Evropi, a zagađenje osiromašenim uranijumom i drugim eksplozivima se oseti u čitavom regionu do Crnog mora. Samo u Pančevu je oslobođena ogromna količina amonijaka u vazduh, kada su NATO snage bombardovale fabriku đubriva. U istom gradu, petrohemijska fabrika je gađana sedam puta. Ogroman oblak dima se vijorio nad fabrikom deset dana. Oko 1.400 tona etilen dihlorida je dospelo u Dunav, izvor vode desetine miliona ljudi. Izvesna količina vinil hlorida je dospela u atmosferu u koncentracijama 10.000 puta većim od dozvoljene. Posledice po zdravlje stanovnika su ogromne.
Bombardovani su nacionalni parkovi i rezervati koji su Jugoslaviju činili trinaestom državom na svetu po biodiverzitetu. Bombe sa osiromašenim uranijumom koje je NATO pobacao u raznim delovima države imaju poluživot od 4,5 milijardi godina. To je isti onaj uranijum koji sada izaziva rak, defekte pri porođaju, ali i smrt pre vremena.
U Novom Sadu su mnogi usevi stradali zbog kontaminacije. Transformatori nisu mogli biti popravljeni pošto sankcije UN nisu dozvoljavale uvoz delova za zamenu. Usledila je nestašica struje. Ljudima je bilo hladno u predstojećoj zimi i bili su gladni.
Da li su zaista srpski zločini, ako su uopšte i počinjeni, toliko veliki da je opravdano bombardovati petnaest gradova u roku od dva meseca, bacajući na stotine hiljada tona visoko otrovnih i karcinogenih hemikalija u vodu, vazduh i zemlju, ubijajući na hiljade Srba, Albanaca, Roma, Turaka i drugih, uništavajući mostove, bolnice, škole, crkve i produktivni kapital čitave nacije.
Jugoslavija je postala najsiromašnija država u Evropi. Misija je bila uspešna.
© 2015 Webtribune.rs
[adsenseyu5][adsenseyu5]
