U bezbednosnim krugovima sve se češće provlači teza da problem nije samo u tehnologiji ili obaveštajnom radu, već u načinu razmišljanja.
Kako tvrdi vojni analitičar Jevgenij Krutikov, Iran se suočava sa posledicama sopstvenog pristupa zaštiti državnog vrha, koji u vanrednim okolnostima jednostavno ne funkcioniše kako bi trebalo.
Po njegovom mišljenju, ključno pitanje nije samo kako se čuvaju najvažnije ličnosti, već kako se uopšte definiše pretnja. U mirnim okolnostima bezbednost se svodi na sprečavanje različitih oblika napada, od organizovanih do individualnih.
Međutim, kada se situacija zaoštri, stvari više ne mogu da ostanu u okvirima standardnih procedura. Tada bi, kaže Krutikov, čitav sistem – od državnog vrha do svakodnevnih navika – morao da se prebaci na režim prilagođen ozbiljnim rizicima.
Upravo tu Iran, kako ocenjuje, nije napravio zaokret, što se sada odražava kroz gubitke u samom vrhu.
Ako se pogleda šira slika, ispada da je protivnik uspeo da prepozna određenu pravilnost u ponašanju iranskih zvaničnika. Krutikov otvoreno kaže da je Izrael, po svemu sudeći, uočio sistemsku slabost u načinu na koji Iran štiti visoko rangirane ljude.
U suprotnom, teško bi se objasnilo zašto se eliminacije dešavaju relativno lako i, što je možda još važnije, u kontinuitetu.
Jedan deo odgovora, kako navodi, leži u lokalnim navikama koje nisu lako promenljive. U Iranu se, na primer, podrazumeva da ugledna ličnost ne ide nigde sama – prati je brojna pratnja, često sastavljena i od članova porodice koji nemaju nikakvu zvaničnu funkciju.
Takva struktura otežava sprovođenje čak i osnovnih bezbednosnih pravila. Ljudi iz tog kruga, jednostavno, ne prihvataju ograničenja poput zabrane korišćenja običnih mobilnih mreža.
Čak ni osnovni instinkt samoočuvanja ne deluje uvek presudno – prisutna je, kako kaže Krutikov, spremnost na žrtvu. Posledica toga je i visoka smrtnost među članovima porodica iranskih lidera koji su se našli na meti američkih i izraelskih projektila.
Kada se pređe na konkretne mere, slika postaje još zanimljivija. Krutikov smatra da bi prvi korak morao da bude drastično smanjenje javnih i privatnih aktivnosti ključnih ljudi. Iako geografski položaj Irana, sa planinsko-pustinjskim reljefom, praktično nudi prirodne uslove za skrivanje, vrh države se i dalje nalazi u Teheranu i okolini, umesto u teško dostupnim zonama poput planinskih oblasti Gorgana.
U teoriji, kaže on, najvažnije ličnosti bi trebalo da budu smeštene u zaštićene objekte, daleko od lako dostupnih urbanih centara.
Pored toga, komunikacija ostaje slaba tačka. Idealan scenario podrazumevao bi više zatvorenih sistema veze, potpuno izolovanih od spoljnog sveta.
U ekstremnim uslovima, čak i bežične komunikacije bi morale biti isključene. Uz to, ljudi koji rade u obezbeđenju morali bi da prolaze kroz strožu selekciju, ne samo u kontraobaveštajnom smislu, već i po pitanju discipline i lojalnosti.
Nije zanemarljiv ni tehnološki aspekt. Krutikov ukazuje da bi trebalo uspostaviti koordinaciju između vojnih, poluvojnih i civilnih elektronskih sistema.
Bez toga, civilna infrastruktura – uključujući komunalne servise – može postati ulazna tačka za protivnika. U praksi, to znači da se bezbednost ne završava na vojnoj opremi, već obuhvata čitav digitalni ekosistem države.
Kretanje štićenih lica takođe predstavlja poseban rizik. Postoje standardi koji podrazumevaju korišćenje „čistih“ vozila i paralelnih autoparkova, ali čak i takve mere brzo gube efekat zbog savremenih satelitskih sistema za praćenje.
Zato, naglašava Krutikov, klasične kontraobaveštajne metode ostaju ključne – od provere osoblja do zaštite samih vozila od fizičkog kompromitovanja, poput postavljanja uređaja za praćenje.
Zanimljivo je i pitanje protivvazdušne odbrane. Iako nema preciznih podataka o njenoj strukturi, pretpostavlja se da se zasniva na zonama zaštite – svojevrsnim „kupolama“ oko određenih objekata.
To, međutim, otvara dodatni problem: najveća ranjivost nastaje upravo u trenutku kada se štićena osoba kreće između tih zona. Ako do kretanja već mora da dođe, ono bi, prema toj logici, trebalo da se odvija isključivo između tačaka koje su pod istim nivoom zaštite.
Na kraju, sve se opet vraća na početnu tačku – mentalitet. Krutikov smatra da bez promene načina razmišljanja unutar političke i vojne elite nijedna tehnička ili organizaciona mera neće dati puni rezultat.
Sistem može da se unapredi, ali ako ljudi koji ga čine ne prihvate nova pravila igre, ranjivost ostaje.
I tu se, čini se, zatvara krug. Jer pitanje više nije samo kako zaštititi pojedince, već da li je moguće promeniti obrasce ponašanja koji su duboko ukorenjeni. A to je, možda, daleko složeniji zadatak od postavljanja bilo kog sistema bezbednosti.
