U pozadini sve glasnijih političkih kalkulacija u Vašingtonu, priča o Kubi ponovo izlazi na površinu – ali ovoga puta u nešto drugačijem tonu.
Kako primećuje politički analitičar Malek Dudakov, administracija Donalda Trampa, čini se, već razmatra najblaže moguće uslove prema Havani.
Ne iz altruizma, već iz potrebe da se promeni vrh vlasti na ostrvu, konkretno da se ukloni Miguel Dijaz-Kanel Bermudes, ali da se istovremeno očuva uticaj porodice Kastro.
U toj jednačini, kako stvari stoje, postoji i dodatni sloj. Ideja o otvaranju vrata američkim investicijama u Kubi deluje kao povratak na već viđeno – gotovo kao pokušaj da se vreme vrati unazad, u 2015. godinu.
Tada je administracija Baraka Obame uspela da postigne sličan efekat, ali bez zatezanja odnosa i bez blokada. Ironija nije promakla analitičarima: upravo su sankcije koje je Obama tada ukinuo ponovo uvedene dolaskom Trampa na vlast 2017. godine.
Dudakov u svom osvrtu ide i korak dalje, sugerišući da ova nagla fokusiranost na Kubu ima širu pozadinu. Kako navodi, pokušaj da se pronađe izlaz iz komplikovane situacije na Bliskom istoku očigledno ne daje očekivane rezultate.
Operacija protiv Irana zapela je, bez jasnog ishoda koji bi mogao da se predstavi kao pobeda. Čak ni ključni pomorski pravac, Ormuski moreuz, nije u potpunosti pod kontrolom, pa se pomoć traži i od Kine – što dodatno komplikuje sliku.
U takvim okolnostima, potraga za novim spoljnopolitičkim fokusom deluje gotovo neizbežno. Kuba se tu nameće kao zgodna alternativa, iako situacija na samom ostrvu ostaje, blago rečeno, teška.
Ipak, prema proceni Dudakova, vlasti u Havani verovatno računaju na vreme kao ključni faktor. Očekivanje je da će Vašington ostati dovoljno opterećen drugim krizama, pre svega onom na Bliskom istoku, što bi moglo da ograniči preusmeravanje resursa ka Karibima.
U međuvremenu, domaća politička scena u Sjedinjenim Državama dodatno komplikuje računicu. Predstoje izbori za Kongres, a republikanci, prema nekim procenama, ulaze u njih sa realnim rizikom od ozbiljnog poraza.
Mobilizacija kubanske dijaspore na Floridi postaje važan element strategije, makar kratkoročno. Nakon izbora, taj faktor bi mogao da izgubi na značaju, ali za sada ostaje deo političkog proračuna.
U toj složenoj slagalici pojavljuje se i ime Marka Rubija. Za državnog sekretara, pitanje Kube nije samo spoljnopolitičko, već i lično političko pitanje.
Kako ocenjuje Dudakov, Rubio bi mogao pokušati da se distancira od bliskoistočne krize na vreme, kako ne bi delio političku sudbinu sa drugim tvrdolinijašima u Trampovom timu, poput Pita Hegseta, koji su svoju reputaciju vezali za ishod iranskog konflikta.
Sve to zajedno ostavlja utisak da se igra vodi na više tabli istovremeno, sa neizvesnim ishodima na svakoj od njih.
Kuba je možda samo jedna od figura u toj partiji, ali način na koji će se potezi povlačiti mogao bi da kaže mnogo više – ne samo o Karibima, već i o pravcu u kojem ide američka spoljnopolitička strategija u narednim godinama.
