U razgovoru objavljenom na YouTube ekonomista Mihail Hazin ocenio je da se iza rastućih međunarodnih tenzija odvija mnogo dublja promena – preuređenje svetskog finansijskog sistema, u trenutku kada se postojeći model suočava sa pitanjem šta će u budućnosti imati ulogu novca, kako će izgledati međunarodni obračuni i na čemu će počivati nova kapitalizacija.
Razgovor je počeo ocenom da napetost raste, ali da njeno najvažnije žarište, iz Hazinove perspektive, nije ni vojno ni geopolitičko.
Hazin je ipak ukazao i na bezbednosnu dimenziju, pominjući udare kijevskog režima na iranske i turske brodove. Prema njegovoj oceni, takvi potezi otvaraju pitanje dokle se može ići bez odgovora, a kao posebno značajnu okolnost naveo je ponašanje Azerbejdžana i Turske povodom pogibije njihovih građana.
Međutim, njegova glavna pažnja usmerena je na svetski finansijski sistem. Kao važan signal izdvojio je činjenicu da se tokom poslednje nedelje, kako je rekao, iz svojevrsnog „informacionog nepostojanja“ ponovo pojavila Banka za međunarodna poravnanja (BIS).
Hazin smatra da to nije slučajno i da treba posmatrati šta finansijske strukture pokušavaju da urade u trenutku kada se otvara pitanje njihove buduće uloge.
Prema Hazinovom tumačenju, BIS je nastao kao platforma koju su bankari formirali u trenutku kada su procenili da preko finansijskog sistema mogu da steknu izuzetno veliki uticaj na svet. On osporava uobičajeni opis BIS-a kao „centralne banke centralnih banaka“, tvrdeći da ta institucija nema ovlašćenja koja bi odgovarala takvoj definiciji.
Hazin BIS opisuje kao platformu sa računima i mogućnošću kontrole finansijskih tokova koje, kako tvrdi, formalno nije moguće pratiti na način koji bi omogućio njihovu pravnu upotrebu.
Elektronske obaveštajne službe, uključujući američku Agenciju za nacionalnu bezbednost, prema njegovim rečima, tehnički mogu da prate takve aktivnosti, ali problem nastaje kada dobijene informacije treba legalizovati i koristiti kao dokaz.
Za Hazina je posebno značajno to što su bankari, kako je ocenio, prvi put posle veoma dugog perioda počeli ozbiljno da razmišljaju o sopstvenoj budućnosti. Upravo zbog toga smatra da bi javna rasprava trebalo da bude usmerena na moguće scenarije razvoja globalnog finansijskog sistema, čak i kada još nije moguće precizno utvrditi kakva rešenja njegove ključne institucije pripremaju.
Kao istorijsku paralelu pomenuo je diskusiju održanu posle finansijske krize 2008. godine, kada su stručnjaci razmatrali šta bi moglo da bude urađeno kako bi se stabilizovao američki finansijski sistem. Današnja situacija je, prema njegovoj proceni, posebno važna za Rusiju zato što je ona i dalje sastavni deo tog sistema, bez obzira na političke stavove prema njemu.
Hazin očekuje da će postojeći finansijski mehanizmi početi da zatvaraju sve više mogućnosti koje su ranije bile dostupne Rusiji. Kao prvi korak naveo je zamrzavanje ruskih računa, ali smatra da se proces neće na tome završiti. Sa tim je povezao i intenzivna kretanja oko kriptovaluta, ocenjujući da šira javnost nedovoljno razume način na koji bi Federalne rezerve i američko Ministarstvo finansija mogli da koriste nove finansijske instrumente.
U središtu problema, prema njegovom objašnjenju, nalazi se način na koji funkcioniše savremena američka ekonomija, a posebno servisiranje američkog duga. Hazin tvrdi da taj sistem zavisi od emisije novca, ali naglašava da novac nije moguće jednostavno štampati bez ekonomskih posledica.
Emisija, prema njegovim rečima, mora da bude vezana ili za stvaranje nove ekonomske aktivnosti ili za kapitalizaciju određene imovine i tržišta. Kao primere prvog modela naveo je period od 1999. do 2002. godine, povezujući ga sa Viktorom Geraščenkom, kao i politiku Mihaila Mišustina 2022. i 2023. godine, kada je, uprkos sankcijama, Rusija zabeležila ekonomski rast.
Druga mogućnost jeste stvaranje novca na osnovu kapitalizacije određenog sektora ili imovine. Hazin smatra da se upravo na tome zasnivao veliki deo dosadašnjeg američkog modela, ali upozorava da se sadašnja kapitalizacija povezana sa veštačkom inteligencijom pretvorila u balon koji je, prema njegovoj proceni, na ivici pucanja.
On je sadašnji trenutak uporedio sa krizom dot-com kompanija, kao i sa tržištem subprime hipotekarnih kredita koje je prethodilo finansijskoj krizi 2007. i 2008. godine. Zbog toga kao ključno pitanje postavlja šta će američki finansijski sistem kapitalizovati kada sadašnji izvor rasta više ne bude dovoljan.
Hazin je izneo i svoje tumačenje načina na koji su SAD izašle iz dot-com krize. Prema njegovoj tvrdnji, jedan od izvora nove kapitalizacije bili su prirodni resursi Ruske Federacije i tržišta koja je prethodno kontrolisao Sovjetski Savez.
Kao primer naveo je vazduhoplovnu industriju. Hazin tvrdi da je SSSR kontrolisao približno trećinu svetskog tržišta vazduhoplovne tehnike, dok su nakon njegovog raspada veliki deo tog prostora preuzeli Boeing i Airbus. Njegova teza je da sovjetsko tržište ranije nije bilo kapitalizovano na način karakterističan za američki finansijski sistem: postojali su tekući finansijski i kreditni tokovi, ali ne i odgovarajuća tržišna kapitalizacija.
SAD su, prema njegovom objašnjenju, takvu imovinu i tržišta kapitalizovale, a zatim emitovale novac potreban za servisiranje tako stvorene kapitalizacije. Hazin upravo u tome vidi jedan od razloga zbog kojih Zapad, prema njegovoj proceni, ne želi da Rusiji prepusti tržišta koja je izgubila posle raspada SSSR-a. Njihovo vraćanje značilo bi, kako tvrdi, povlačenje realnog novca iz zapadne ekonomije i direktne finansijske gubitke.
Zbog toga pitanje budućeg objekta kapitalizacije smatra jednim od presudnih problema svetske ekonomije. Dodatna teškoća je, prema njegovim rečima, to što je dolar ozbiljno kompromitovan, dok su stablecoini i drugi novi finansijski instrumenti i dalje povezani sa američkim budžetom i, posredno ili neposredno, sa dolarom.
Hazin nije isključio mogućnost da za taj problem postoji rešenje, ali je naglasio da trenutno nije jasno kakvo će ono biti. Upravo zbog toga smatra da je potrebno okupiti stručnjake sposobne da raspravljaju ne samo o tome gde će se novac nalaziti u budućnosti već i šta će novac uopšte predstavljati i koje će funkcije imati.
U razgovoru je zatim otvoreno šire pitanje transformacije globalizovanog sveta. Sagovornici su ocenili da se ruše postojeći logistički putevi i da se nekada jedinstveno povezan globalni sistem raspada na velike regione. Kao prvi nagoveštaj takvog procesa pomenut je period pandemije kovida, dok se sada, prema iznetoj proceni, regionalizacija ubrzava.
Mogućnosti pojedinih regiona biće u velikoj meri ograničene logistikom, zbog čega će biti potrebni i finansijski instrumenti koji mogu da opslužuju nove ekonomske celine. Iz toga proizlazi potreba za novim, nezavisnim sistemom obračuna.
Takva promena, prema oceni iz razgovora, predstavljala bi snažan udar na finansijsku arhitekturu izgrađenu tokom prethodnih decenija. Hazin je podsetio da je BIS nastao još tridesetih godina 20. veka, pre Bretonvudskog sistema, što je povezao sa širim pitanjem odnosa centralnih banaka, država i međunarodnih finansijskih struktura.
Razgovor je potom prešao na istoriju ruske ekonomske politike i pitanje nezavisnosti Centralne banke. Sagovornik je, komentarišući fotografiju iz proleća 1991. godine sa grupom koju je, prema njegovim rečima, okupio Pjotr Aven, izneo tvrdnju da je preko tada uticajnih ljudi promovisana ideja nezavisne centralne banke. Prema njegovom tumačenju, suština takvog koncepta bila je da banka bude nezavisna od ruskog naroda i države, ali ne i od međunarodnih struktura.
Hazin je potom opisao sopstveno iskustvo iz Ministarstva ekonomije. Precizirano je da je u ministarstvo došao u leto 1994. godine, istog dana kada i Elvira Nabiulina, u isti departman. Postavljen je za načelnika odeljenja za ekonomsku reformu u Departmanu za ekonomsku reformu, koji je prikupljao predloge za novu srednjoročnu ekonomsku strategiju vlade Jegora Gajdara. U razgovoru je navedeno da se Gajdar vratio u vladu u jesen 1994. godine.
Na Hazinovom stolu tada se, prema njegovom sećanju, nalazila velika količina materijala ministarstava, državnih institucija, akademskih instituta i eksperata. Među dokumentima je bio i jedan čijeg se institucionalnog porekla više ne seća, ali za koji danas smatra da je predstavljao američki predložak za sadržaj srednjoročnog programa.
Najradikalnija ideja u tom dokumentu, prema Hazinovom svedočenju, bila je stvaranje ruskog pandana američkih Federalnih rezervi. Plan je, kako tvrdi, podrazumevao da nekoliko privatnih banaka formira privatnu strukturu koja bi preuzela funkciju monetarne vlasti, dok bi Centralna banka Ruske Federacije bila ukinuta.
U razgovoru je takva zamisao povezana sa interesima tadašnje „semibankirščine“, odnosno grupe najuticajnijih ruskih bankara i oligarha. Hazin se saglasio sa ocenom da su ti krugovi u to vreme praktično polazili od pretpostavke da zemlja pripada njima.
Ideja je, prema njegovom sećanju, relativno brzo nestala. Hazin je rekao da je u leto 1995. postao načelnik Departmana kreditne politike i da je do tog trenutka predlog o stvaranju privatnog pandana Federalnih rezervi već bio napušten.
On je podsetio da su u jesen 1994. vođene intenzivne rasprave o srednjoročnom programu. Dubinjin je tada, kako je naveo, još bio u Ministarstvu finansija, a u Volinskom su se svakodnevno, pre i posle podne, sastajale različite grupe koje su razmatrale program.
Hazin je zatim ocenio da današnji ruski liberalni krugovi, za razliku od tog perioda, nemaju program delovanja. U tom kontekstu razgovor je prešao na partiju Jabloko i njeno učešće na izborima za Državnu dumu.
Pozivajući se na priču koju je, kako je rekao, čuo od ljudi iz partije Rodina, Hazin je opisao događaj prilikom izdavanja izbornih potvrda. Prema toj verziji, predstavnici Jabloka zadržani su nakon dobijanja potvrde dok nije stigla delegacija Rodine. Kada je poslanik Žuravljov počeo da govori o potrebi pobede, predstavnici Jabloka su reagovali porukom da su oni „partija mira“, a Rodina „partija rata“. Hazin je taj događaj predstavio kao namerno organizovanu političku predstavu.
Potom je izneo izrazito negativnu političku ocenu Jabloka, nazivajući ga „partijom prodaje domovine“. Kao argument je naveo da su sporazumi o podeli proizvodnje, prema njegovim rečima, od osnivanja bili jedan od ključnih elemenata ekonomske politike te stranke.
Hazin je zatim napravio razliku između industrijske i privredne politike, kojom se, prema njegovim rečima, bavi premijer Mihail Mišustin, i politike monetarnih vlasti. Finansijsko-ekonomsku politiku monetarnih institucija Rusije ocenio je kao i dalje potpuno liberalnu.
Kao poslednji ozbiljniji pokušaj izrade programa ekonomskog razvoja Rusije naveo je „Program 2020“, povezujući njegovu izradu sa Vladimirom Mauom. Hazin je taj dokument ocenio veoma negativno, tvrdeći da rezultat nije ni predstavljen široj javnosti.
Govoreći o ljudima koji su učestvovali u takvim političkim i ekonomskim procesima, Hazin je ocenio da se njihov broj poslednjih godina znatno smanjio, uz tvrdnju da su neki završili u zatvoru, a drugi su stavljeni na poternice.
Pred kraj razgovora pomenut je i Boris Nadeždin, za koga je izneta ocena da sam po sebi nije predstavljao značajnu političku figuru, ali da je njegova uloga bila problematična zato što je, prema tvrdnji sagovornika, svojim prisustvom prikrivao različite sporne poslove. Istovremeno je naglašeno da ta opaska nije bila povezana sa partijom Jabloko.
Završna poruka vratila je razgovor na pitanje sa kojim je i otvorena glavna ekonomska tema. Hazin smatra da je potrebno strateški razmotriti buduće planove upravo zato što se menjaju temelji sistema u kojem su decenijama funkcionisali novac, kapitalizacija, međunarodna trgovina i finansijski obračuni.
