Piše: Aleksandar Pavić
- Posebno iritira očekivanje predstavnika te iste neprijateljske države da im država i narod koji su im na meti još i budu zahvalni za iskazano neprijateljstvo, i da, štaviše, strepe od toga da će se neprijatelj možda naljutiti ako oni učine bilo kakav gest u pravcu samoodbrane, pa čak i jednostavnog nazivanja stvari pravim imenom
- Uprošćeno, poruka britanske diplomatije Republici Srpskoj otprilike glasi – mi ćemo da vas silujemo, a od vas očekujemo da to primite sa osmehom i zahvalnošću, i da tražite još
- Ako iko ikom duguje izvinjenje, onda ga zapadne države, na čelu sa Nemačkom, duguju Srbima širom bivše SFRJ, kao i svim drugim narodima i pojedincima koji su unesrećeni njihovom politikom tokom poslednje skoro tri decenije
„Vrlo je razočaravajuće to što je Dodik odlučio da predstavi Ujedinjeno Kraljevstvo kao neku vrstu pretnje po Republiku Srpsku. Izmišljanje lažnih pretnji možda je dobar način za ubiranje izbornih poena, ali nosi rizik da ugrozi dugoročne odnose sa Ujedinjenim Kraljevstvom“, saopštila je britanska ambasada u BiH 3. jula, povodom izjave predsednika Republike Srpske da su Britanci koji su nedavno stigli u BiH specijalisti za destabilizaciju, preciznije „specijalisti koji rade na društvenim mrežama, na medijima, na slušanju, prisluškivanju, na stvaranju opšteg haosa i na destabilizaciji, primarno Republike Srpske”.
Neki bi rekli da je ovo saopštenje britanske ambasade poslovično cinično, s obzirom da je sam britanski ministar odbrane, Gevin Vilijamson, po pisanju londonskog Tajmsa, prethodno najavio slanje „40 specijalizovanih pripadnika vojske radi suprotstavljanja ruskom uticaju, koji je predmet sve veće zabrinutosti NATO”, što je potvrda onoga što je predsednik Srpske i rekao.
Ali je zasigurno još ciničnije očekivanje britanske diplomatije da ona i dalje može da nesmetano i otvoreno radi protiv srpskih interesa, i to ne samo u Republici Srpskoj i BiH, već na čitavom prostoru bivše Jugoslavije, a da srpski predstavnici treba da budu ti koji strahuju od nekakvog „ugrožavanja dugoročnih odnosa” sa zemljom koja konstantno, a pogotovo tokom poslednjih četvrt veka, vodi otvoreno neprijateljsku politiku prema srpskoj državnosti i Srbima uopšte.
Od sistematske satanizacije srpske strane od početka raspada SFRJ od strane glavnih britanskih (i drugih zapadnih) medija, preko razbojničkog delovanja Pedija Ešdauna, koji se, za razliku od Rusije, istinski i direktno umešao u politički i izborni proces u BiH tako što je smenjivao i potom terorisao i proganjao demokratski izabrane predstavnike naroda, pa do neuspelog predloga anti-srpske rezolucije o Srebrenici Savetu bezbednosti UN 2015. godine – britanska diplomatija kao da čini sve što je u njenoj moći da trajno pokvari odnose sa Srbima.
To bi se još i dalo prihvatiti kao uobičajeno ponašanje neke države prema drugoj državi ili narodu koje smatra za neprijateljske, kao maltene normalna epizoda u istoriji međunarodnih, odnosno međudržavnih odnosa, prema školi mišljenja koja svet posmatra onako kako ga je posmatrao engleski politički mislilac Tomas Hobs. Kao arenu neobuzdane, sebične i necivilizovane konkurencije.
Nije moralno, ali u džungli se o moralu mnogo ne vodi računa.
Ono što iritira je, međutim, očekivanje predstavnika te iste neprijateljske države da im država i narod koji su im na meti još i budu zahvalni za iskazano neprijateljstvo, i da, štaviše, strepe od toga da će se neprijatelj možda naljutiti ako oni učine bilo kakav gest u pravcu samoodbrane, pa čak i jednostavnog nazivanja stvari pravim imenom.
Uprošćeno, poruka britanske diplomatije Republici Srpskoj otprilike glasi – mi ćemo da vas silujemo, a od vas očekujemo da to primite sa osmehom i zahvalnošću, i da tražite još.
U tom kontekstu, takođe su relevantna i sistematska nastojanja britanske diplomatije da učini sve što je u njenoj moći u pravcu centralizacije BiH i utapanja Republike Srpske u istu. Da podsetimo, to je ista ona diplomatija koja je pre nešto više od četvrt veka (sa)učestvovala u razbijanju jedinstvene SFRJ i podržavanju secesije saveznih republika – a potom i autonomnih pokrajina – koje na to nisu imale pravo, ni unutrašnje ni međunarodno.
To se ne tvrdi samo u Banjaluci i Beogradu – o tome postoje, između ostalih, i britanska svedočanstva.
Na primer, u svojoj knjizi „Rat i smrt vesti“, novinar i ratni izveštač BBC–a Martin Bel opisao je kako je London, zarad trgovinskih povlastica pristao, na insistiranje Nemačke, na priznavanje nasilnog otcepljenja Hrvatske, što je neposredno uticalo na izbijanje rata u BiH. Citirao je, između ostalih, još jednog Britanca, lorda Pitera Keringtona, predsednika Mirovne konferencije o Jugoslaviji, koji je u pismu ministrima spoljnih poslova zemalja članica tadašnje Evropske zajednice, od 2.12.1991. upozorio na sledeće:
„Rano priznanje Hrvatske bi nesumnjivo značilo slom konferencije. Postoji realna opasnost, a moguće i verovatnoća da bi i Bosna i Hercegovina takođe zatražila nezavisnost i priznanje, što bi bilo potpuno neprihvatljivo za Srbe u toj republici… To čak može biti varnica koja će zapaliti Bosnu i Hercegovinu.“
No, za tadašnju vladu Velike Britanije su, kako prenosi Bel, izuzeća iz Mastrihtskog ugovora, koji se tada pregovorao, bila važnija od pitanja rata i mira u Jugoslaviji. Moglo bi se, štaviše, slobodno zaključiti da je sadašnja EU izgrađena, zahvaljujući nemačkom huškanju i britanskom (i, uopšte, zapadno-evropskom) saučestvovanju i trgovini, na krvi i razaranju bivše Jugoslavije.
Naravno, Velika Britanija je samo uradila ono po čemu je odavno postala svetski poznata – stavila je sopstvene interese iznad i ispred opštih međunarodnih, pa i ljudskih principa. S tim što je, nakon toga, i to ne samo u našem slučaju, otišla ne jedan, nego više koraka dalje, dajući podršku teroristima i ekstremistima kako na području bivše SFRJ, tako i na drugim mestima, poput Iraka, Libije, Sirije.
Po rečima britanskog autora i istraživača, Marka Kertisa:
„Britanske vlade, i laburističke i konzervativne, promovišući takozvani ’nacionalni interes’ u inostranstvu, već decenijama šuruju ne samo sa arhi-sponzorom radikalnog islamizma u Rijadu, već ponekad i sa samim radikalnim grupama, uključujući i terorističke organizacije. One su s njima bile u dosluhu, i često su ih obučavale i finansirale, zarad promovisanja specifičnih spoljnopolitičkih ciljeva.”
I sad još britanske diplomate misle da imaju pravo da dele lekcije Republici Srpskoj i njenim izabranim predstavnicima i još da, pri tome, glume uvređenost.
Ako iko ikom duguje izvinjenje, to zapadne države, na čelu sa Nemačkom, duguju Srbima širom bivše SFRJ, kao i svim drugim narodima i pojedincima koji su unesrećeni njihovom politikom tokom poslednje skoro tri decenije.
Velika Britanija zauzima jedno od vodećih mesta među tim državama koje su se debelo ogrešile. I nije samo ugrozila dugoročne odnose sa Srbima, već, zahvaljujući opasnoj propagandnoj kampanji koju već neko vreme vodi protiv Rusije, vraćajući svet u najmračnija vremena Hladnog rata, i mir i bezbednost u Evropi uopšte.
(sveosrpskoj.com)
