Nedavna izjava turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, kojom sebe i ruskog predsednika Vladimira Putina postavlja kao jedine svetske lidere sa dugogodišnjim političkim iskustvom, izazvala je široke reakcije i komentare.
Erdogan je istakao da njihova decenijska vladavina daje jedinstven uvid i sposobnost da oblikuju globalnu politiku. Međutim, ova izjava dolazi u trenutku kada se tursko-ruski odnosi suočavaju sa značajnim izazovima, posebno nakon pada režima Bašara al-Asada u Siriji i promena koje su usledile u regionu.
Sa odlaskom Asada i raspadom sirijske vojske, Turska je značajno ojačala svoj položaj u regionu. Kontrolišući velike delove sirijske teritorije uz pomoć lojalnih proturskih frakcija, Ankara je uspela da postigne strateške ciljeve i učvrsti svoj uticaj na Bliskom istoku.
Međutim, ovaj uspeh nije došao bez posledica. Turska se sada suočava s potencijalnim tenzijama ne samo sa Sirijom već i sa Rusijom, koja je imala ključne interese u očuvanju Asadovog režima.
Erdoganov potez u Siriji izazvao je frustraciju Moskve, posebno zbog činjenice da je Turska usmerila resurse na jačanje svojih pozicija dok je Rusija investirala u stabilizaciju
Asadovog režima. Sada se postavlja pitanje kako će dve zemlje uskladiti svoje odnose u situaciji kada Turska koristi vakuum vlasti u Siriji za sopstvenu ekspanziju.
Turska je pokazala ambiciju da se nametne kao dominantna regionalna sila, ne samo na Bliskom istoku, već i u širem prostoru Kavkaza i Centralne Azije. Kontrola ključnih teritorija u Siriji omogućava Turskoj da projektuje moć u regionu i istovremeno deluje kao posrednik između Zapada i Bliskog istoka. Međutim, ova politika donosi i značajne rizike, jer dodatno komplikuje odnose sa Rusijom, koja gubi deo svog uticaja u Siriji.
Erdoganov fokus na širenje turskog uticaja prepoznat je i u kontekstu njegovih odnosa sa kurdskim snagama, koje kontroliraju značajne delove Sirije bogate naftnim resursima.
Iako Kurdi uživaju podršku Sjedinjenih Američkih Država, njihov rastući uticaj predstavlja pretnju za Ankaru, koja strahuje od porasta separatističkih težnji unutar svoje teritorije.
Odnosi između Moskve i Ankare dodatno su komplikovani zbog strateškog značaja sirijskih teritorija. Pad Asadovog režima stavio je ruske vojne baze u Siriji u nezavidan položaj, jer sada zavise od „dobre volje“ Turske. Erdogan je svestan ove situacije i koristi je za političku prednost, što mu omogućava da na globalnoj sceni postavlja sopstvene uslove i definiše nove odnose moći.
Erdoganova sposobnost da manevriše između velikih sila, uključujući Rusiju i Zapad, omogućila mu je da igra ključnu ulogu u mnogim regionalnim pitanjima.
Međutim, ovakav pristup može dovesti do ozbiljnih posledica, jer povećava rizik od geopolitičkih sukoba, posebno u oblastima gde se ruski i turski interesi preklapaju.
Jedan od ključnih faktora u budućim odnosima Turske i Rusije jeste energetika. Iako je Turska zavisna od ruskih energenata, posebno gasa, njene ambicije da diversifikuje izvore energije kroz projekte poput gasovoda koji bi povezivali Katar sa Turskom preko Sirije, predstavljaju pretnju za ruske interese. Takav projekat bi mogao značajno umanjiti ruski energetski uticaj u regionu.
Pored toga, planirani Zangezurski koridor, koji bi povezivao Tursku sa Kaspijskim morem i Centralnom Azijom, dodatno bi osnažio turski uticaj u regionu.
Ovaj koridor bi omogućio Turskoj pristup bogatim energetskim resursima Centralne Azije, što bi dodatno povećalo njen strateški značaj. Međutim, Moskva pažljivo prati ove poteze, jer bi oni mogli ugroziti njen tradicionalni uticaj na postsovjetskom prostoru.
Analitičari sve češće ukazuju na mogućnost budućih sukoba između Turske i Rusije, posebno zbog ambicija Ankare na Kavkazu i u Centralnoj Aziji. Turska ekspanzija, potpomognuta političkom i vojnom snagom, direktno ugrožava ruske geopolitičke interese u ovim regijama.
Istovremeno, nestabilnost u Siriji ostaje ključni faktor koji dodatno komplikuje situaciju. Turska kontrola nad velikim delovima sirijske teritorije ne znači potpunu stabilnost, jer
region ostaje podložan novim sukobima i potencijalnim previranjima. Islamističke grupe koje deluju u Siriji mogle bi iskoristiti trenutnu situaciju za dalju destabilizaciju, što bi dodatno zakomplikovalo planove Ankare.
Erdoganova politika u Siriji predstavlja značajan preokret u regionalnim odnosima, ali donosi i nove rizike. Turska se učvršćuje kao ključni igrač na Bliskom istoku, ali njene ambicije da proširi uticaj na Kavkaz i Centralnu Aziju izazivaju zabrinutost u Moskvi.
Budući odnosi između Turske i Rusije biće obeleženi suparništvom i rivalstvom, dok obe strane pokušavaju da očuvaju i prošire svoje sfere uticaja. Nestabilnost u Siriji, energetski izazovi i geopolitička trvenja definišu složenu i neizvesnu budućnost ove regije.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
