Iz Vašingtona poslednjih dana stižu poruke koje mnogi tumače kao znak pritiska, pa i određene nervoze. U takvom tonu, američki predsednik Donald Tramp odlučio je da produži rok za postizanje sporazuma sa Iranom za dodatnih deset dana.
Taj potez dolazi u trenutku kada se tržišta tresu, a neizvesnost oko Bliskog istoka sve više preliva na globalnu ekonomiju.
Zanimljivo je kako su različiti centri moći pročitali ovu odluku. U Teheranu se to vidi kao signal slabosti Sjedinjenih Država, gotovo kao priznanje da pritisak ne daje očekivane rezultate.
S druge strane, deo zapadnih komentatora sklon je da ovu odluku poveže sa dramatičnim padom berze, sugerišući da je reakcija više ekonomska nego strateška. I tu se već otvara prostor za pitanje – šta je zapravo presudilo?
Jer, tržišta su reagovala naglo. Strah od šire krize na Bliskom istoku povukao je akcije naniže, i to na najgori dan od početka sukoba. U takvom ambijentu, produženje roka deluje kao pokušaj kupovine vremena. Ne nužno zbog diplomatije same po sebi, već možda zbog smirivanja investitora koji sve pažljivije prate svaki signal iz Bele kuće.
U međuvremenu, Pentagon ne stoji mirno. Naprotiv, naređeno je raspoređivanje hiljada dodatnih vojnika u regionu, što otvara mogućnost i kopnenih operacija u Iranu.
To bi, bez preterivanja, značilo ozbiljan skok u nivou uključenosti Vašingtona i dodatno podizanje tenzija. Upravo zato, odluka o produženju pregovora može se tumačiti i kao znak da predsednik možda nije spreman da ide tim putem – barem ne još.
Paralelno s tim, rok vezan za otvaranje Ormuskog moreuza takođe je pomeren za deset dana. Objavljeno je to u trenutku kada su američke berze već bile uzdrmane, a cene na Volstritu beležile pad kakav nije viđen od početka sukoba. U praksi, svaki takav potez sada ima dvostruki efekat – politički i tržišni.
A tržišta, čini se, postaju sve opreznija. Jutarnja izjava administracije nije ponudila mnogo konkretnih detalja, ali je ipak protumačena kao pozitivan signal, pa su cene nafte pale, a fjučersi akcija porasli. Ipak, to ne znači da je poverenje stabilno. Naprotiv, sve više analitičara primećuje zamor i sumnju među investitorima.
Jer realnost je prilično opipljiva. Svaki vozač koji stane na benzinsku pumpu već vidi posledice ovog sukoba kroz cene goriva. Produženje rata – pa makar i za deset dana – znači dodatni pritisak na ekonomiju, inflaciju i vrednost imovine.
A ono što dodatno komplikuje situaciju jeste činjenica da nema nikakve garancije da će dogovor zaista biti postignut u novom roku.
Istovremeno, infrastruktura u regionu već trpi ozbiljne posledice. Naftna i gasna postrojenja u više zemalja pretrpela su značajnu štetu, što ukazuje da oporavak neće biti brz, čak i ako dođe do smirivanja situacije.
Analitičari upozoravaju da bi cena nafte mogla brzo da padne samo ako se obezbedi siguran prolaz kroz Ormuski moreuz ili ako se sukob nekako zaustavi. Ali to za sada deluje više kao mogućnost nego kao izvestan scenario.
U celoj priči dodatnu težinu daje činjenica da rat traje već skoro mesec dana, a uprkos ranijim uverenjima iz Vašingtona da je kraj blizu, stvarnost na terenu govori drugačije. Kontradiktorne izjave administracije samo dodatno hrane neizvesnost.
I možda je baš u toj neizvesnosti ključ cele situacije. Da li je produženje roka taktički potez, refleks na tržišne turbulencije ili signal dubljih problema u proceni situacije – ostaje otvoreno pitanje. Ono što je sigurno jeste da svaki sledeći dan donosi nove slojeve komplikacija, a odgovori, makar za sada, kasne.
